Učitelj

Ка

ма како да су добро подељене представе | дражен у исто време с нервом в даје 2: а

у мозгу. Ако бисмо ми могди; употребити све елементе нервне за наше духовне тековине, онда би, можда, било простора за два пут веће знање, него што га просечено данашњи човек има.

Сад можемо поћи један корак даље, те питати: како постају та различна груписања и како се оне могу тако изолирати, да увек остану одвојене поједине духовне тековине: Ја ћу најпре споменути само тешкоћу ове ствари,

Ако би сваки низ осећајних (сензибилних) нервних кончића био у извесној свези с покретним или извршним нервним влакнима, онда би увек морао следовати исти покрет кад се исти нерв раздражи, као што је случај код рефлексвих покрета ; нервом а не би се могао произвести никаки други покрет сем покрета Ф. Међу тим, зарад разноврсности и целискодније употребе стечених способности или умешности, нама, је потребно, да нерв а може суделовати један пут на надражај 2, а други на надражај у, како кад устреба. Избијање часовника подстакне нас те се један пут у овом а други пут у оном правцу окренемо, према томе, каквим смо се мислима, занимади у том тренутку. Сем тога, од ја= чине надражаја истог нерва зависи не само већа енергија његове реакције, као што је код рефлекса (већи надражај производи већи рефлекс), него још та јачина чини, те преко истог нерва може се произвести са свим друга реакција, према томе да ли је надражај био јачи иди слабвји: кад се нерв а, слабо надражи, произвешће покрет 2,4 кад се јако надражи онда производи покрет у. Крманошу лађе служи јачина светлеће ватре при тражењу присталишта Бао путовођа.

Следећи примери показују нам обадва тдавна услова, помоћу којих исти нерв може произвести различне покрете, а то су:

1) различно груписање и

2) неједнак надражај.

Ми ћемо најпре прегледати онај први услов — раздично груписање. Нерв а на-

тако и нерви а суив с:2.

Сад плокушајмо, да представимо како се сам свлоп нервни подеси према, овим приликама. Ми морамо узети не само нервне кончиће, који се разграњавањем помоћу саставних ћелија умножавају, него и широку мрежу од укрштања. То можемо овако представити. Замислимо да нерв а улази у једну ћелију, из које после излазе а', а' ит. Д.; а слично томе деди се ив у в в итд. Сад једна од оних грана које су постале од ф иди 4 улазе у једну другу ћелију и једна грана од в иди в улази такође у ту исту ћелију, из које, рецимо излази више грана, међу којима је и грана “. На тај начин, већ имамо могућности да удружено а и в спојимо с граном 2. У другом укрштању а ће се, рецимо, спонти :с једном граном до с те да постане укрштај У, и тако даље. У сваком случају, где састављени надражаји производе извесан покрет, ми морамо сматрати да ту има један низ ћедија, где се гране надражених нерава састављају и после заједнички даље иду да би онај покрет изазвали.

У слици 2. показује нам се тај склон, Нерв а грана се уди а; нерв в грана се увив,а нервсу си с. Једна грана од а саставља се с једном граном од в или 4ф и в' састављају се у ћелији 2,6 ис састављају се у ћелији У, а фи су ћедији л. Ове ћедије 2, у н 2 представљају 10четке моторских али покретних нервних влакана, и свака од њих стоји у свези с једном нарочитом групом мишића, која се одавде може покретати. Оваким СКлопом испуњен је први услов, те да могу све раздичне комбинације од чулних утисака имати нарочити канал или излаз.

"Ову слику можемо сравнити са следећом коју је дао От. Шопе Веаје, да би на њој показао како се везује нервни кончићи с пепељастим нервним ћелијама. Укрштање нервних кончића између појединих ћелија са свим се слаже са оним, како смо ми то укрштање представили у претходноме.

Рг. Веаје не заступа теорију о Физичкој основи наших интелектуалних способности,