Učitelj

Му).

567

ДЕТИЊСКА ВЕСЕЛОСТ

ПРЕВОД 6 НЕМАЧКОГ.

УМУ

Јесте ли видели кад год биљку, на коју | се сунце својим животворним зрацима вије | никад осмехнулог Каква је жалосна боја њезинога цвета, како је слабачак њезин струк! — Тако је исто жалостан развитак детета , које никад није радост осећало. Шта су зраци сунчани биљци, то је радост детету.

А како се лако може пробудити та радост у деци! Један шарени коменчић, травчица једна, сјајна кап росе или цветић један буде у њему велику радост. Дивно сунце, ведро небо, обичан пужић или еамо једна пријатељска, љупка реч ствара велико задовољство и срећу у срду дечијем. — Али кад би ово чисто осећање, ова природна веселост могла остати у њему увек онаква, какву му је природа даровала, кад би ју је родитељи и васпитачи знади 0очу-

_вати у тим мадим створовима онакву, као

што ју им је природа даровала. Какво би благо онда оставили својим наследницима,

благо, чији би плод био благотворнији,

него и каквог другог блага !

Ну, данас када је највише места, заузео материјализам, те се све њему клања и потчињава, изгледа, као да материнска шко-

ла — породица и нема времена, да ту ан- |

ђелску особину чува, и то чисто поље добрим семеном засејава и негује. Мања деца данас се предају „гувернантама“ ~ туђину, да ове за новац матерински за њих осећају, а већој се оставља на вољу да се комотно по улицама играју и да се упознају са, многим рђавим странама друштвеног живота, чији ће утицај помоћи, да се последња искра дечије веселости и невиноси распира у пламен мржње и старости.

Јесте ли и када. загледали у лице невинашцета 2 Како је ведро то лице, како се весело осмејкују усташца тог невиног света, каква се радост и благодарност може читати у бистром погледу, што га управљају на нас! -— А миг Ми, оптерећени бригом

за наш живот, место да им и сами такав поглед вратимо, место да се и сами с њима. радујемо — ми једва ако их те и погледамо или махнемо само руком као да им одобравамо, и то је све.

Ади не, то није све. Као што облаци сунце помраче, тако и наша равнодушност према њима, наша немарност, тако и она баца тамну сенку на њихово чисто осећање, на срећу њихову. Преварена у нади и ожалошћена нашим поступком, окрећу се она од нас и траже не би ли нашла кога другог, који ће дедити њихову радост, који ће бити весео као и ови.

Шта ћемо ми на то мислитир Наша ће савест бити мирна. Навикнути да тражимо узрок свакоме злу изван нас, и овде ћемо умовањем нашим и „непристрасним суђењем закључити, да ми имамо и „важнијих“ послова, него што су дечије игре и забаве, а најпосле, то и није наш посао; има ко „мора“ пи то да ради. — Али, како срамно лажемо и себе и своју децу! Да с децом нашом проведемо који часав у веселој итри и шали, немамо воље, а некако немамо баш ни времена, а толико време, што проведемо · у беспосличењу служећи богињи моде и депоте — није ништа, а само таче ли се наше деце, е ту ти онда просто — немамо кад. Оно истина, и деси се по који пут те и жртвујемо који часа наше) „свупоценог времена“, па, се спуштимо у њихову средину да с њима у игри и весељу њиховом проведемо, али п тада и ако су нам се они предали свом душом својом, опет су наша осећања много даља од њихових. Ми се забављамо с њима, али не њих ради, него нас ради, да нашу сујету задовољимо иди да „дуго време прекратимо“.

О јадна мајко! Ти мислиш да је стидно за тебе, ако се поиграш и забавиш са дечицом својом, а бесмислено лапарање, 0 томе, како је та и та купила нову хаљину, како се и она накитила лепо, о љубавним