Učitelj

то

Са овако разним природама, са оваквом слободом између духа и онога што утиче на дух, долазе нам деца. у школу. Дисциплине нема никакве, не само у погледу духа и онога што упливише на дух, већ ни у погледу духа и тела. Не само да деца гледају и слушају што хоће, већ и раде што хоће. И сад, из те бесконачности, она долазе у школу, у тај ограничени круг. Разнолика, расположења дечје душе, која су поникла у слободи природе и куће, морају да се изгубе у школи, јер ова тражи, да се у једном истом моменту и чула и дух свију ученика потчине једним истим појавама. У школи је све одређено. Учитељ има пред собом васпитне задатке и материјал којим се хоће да се ти задаци постигну. Овде, у школи, тежи се, да се разнолике дечје природе сведу на једну. Истина, постоји девиза: «Развијање сваког према његовим личним способностима», али то је само илузија. У школи мора сваки да зна све. У природи, у слободи, сваки би знао оно што је способан да научи. (С тога између школе и природе постоји велика разлика. И сваки онај који мисли, да може од школе створити другу природу, у заблуди је.

Ова одређеност у школи приморава учитеља да буде двојаки посредник између духа и онога што упливише на дух. Он, дакле, мора да врши двојаку дисциплину : дисциплину духа и дисциплину тела. Која ће пак дисциплина бити претежнија — то стоји до учитељеве педагошке вештине. Способан учитељ, који скроз разуме свој посао, труди се, да у школи поступа онако како поступа природа у слободи. Знајући добро од куд потиче природни неред, а појимајући опет с друге стране значај чулних утисака, он се обраћа чулима, трудећи се, да представе, добивене у школи по извесном плану и реду, буду јаче од представа, које су се добиле у слободи без реда. То је дисциплина духа, то је учитељево посредништво између духа и онога што упливише на дух. Али. како је овакво посредништво у многим приликама врло тешко,