Učitelj

143

ствену личност на живот и смрт, знајући добро, да са. својим језиком живи а с њиме и умире. |

Па како на име гради народ свој говор, у чему се оснива оно филогенетичко порекло говора :

Стојимо ту пред славни проблемом о постанку језика, који је све до најновијег доба био застрт у непрозирну помрчину. Тек најновији покрет науке открио нам је тајанствени застор, који нам је ову загонетку застирао ; тиме мислимо покрет, што га је изазвало учење Дарвиново. Тим смо сазнали: 1. да је језик живо органско биће и 9., да све језик развија, тј. да расте, јача, слаби и умире.

Но овде нам се намеће особита незгода. Говор на име јесте систем знакова за означавање представа, па већина ових знакова јесу конвенционални тј. уговорени. Између представе и њезиног знака нема на име никакве унутрашње везе; њих спаја просто механичко удружење, прости историјски Факат, да су се извесни облици говора напунили извесном садржином мисли; нпр. двосложна реч «сунце» са представом најјаснијег небеског тела. За што је се узела баш ова реч «сунце» за означење средишта наше небеске системе, кад би за тај циљ свака друга реч исто тако била довољна, како већ разноликост језика доказује

Ко је одредио везу између речи и мисли, кад је ова веза произвољна, а не неопходна :

___ Спајање представа и речи није се збило на неку заповест или наредбу, нити помоћу појединих људи, већ оним природним путем, што га је Дарвин назвао селекцијом или природним избором у борби за живот, којим се објашњује постанак и претварање разних организама.

Што вреди о биљци и животињи, то вреди и о говору. При постанку говора појавило је се у области ма кога језика врло много назива за исти предмет, нпр. за сунце, те ови су се називи борили, конкурирали међу собом, док је најпосле један или неколико њих из ма.