Učitelj

1.952

право стање извесних појава и предмета. Што човек има више система, тим је сигурнији у своме сазнању. Генералисање је једна од најважнијих радња човечјег духа. Човек тежи да позна сваку појаву и сваки предмет у суштини, и с тога истражује и испитује све оно што је слично међ тим појавама и предметима. Ну како су појаве и предмети безбројни, и како нема ни два предмета (односно појаве) који би били потпуно истоветни, то је човек приморан, да, ради лакшег прегледа, и појимања, прикупи све оно што је слично, и да тако створи низове или системе, којиће му олакшати сазнање.

Систематизовати своје знање значи дисциплиновати свој дух. Овако дисциплинован дух не може одмах дгфинитивно усвојити све оно што дође у њега, већ мора претходно све то подврћи контроли, испитивању и тек тада приступити уређивању и дефинитивном усвајању. Ну, сем тога што је дисциплинован дух ваљан критеријум, он још олакшава и сазнавање. Да то објаснимо једним примером. Ако нпр. образованом човеку кажемо, да смо видели неку животињу што сише, он ће нам без икаквог даљег коментарисања умети рећи: да та животиња има кичменицу, да јој је крв топла и црвена; да има плуће итд. Разуме се, да он не може ту животињу потпуно представити, јер је карактерних црта међ животињама врло много, те их је немогуће свести све под један систем,

Дисциплина духа, то је душевни ред, а ред у духу влада онда, кад је осигурана пажња. Пазити значи примати нове представе и везивати их са старима, које се већ налазе у духу. Да би пак могло бити овог везивања, нужно је да нове представе буду јасне, да буду сличне са старима, те да их ове могу примати и одредити иму духу место, које им одговара. Без овога не може бити пажње, а без пажње нема реда. Пажња може бити вољна и невољна. У деце влада већином она друга, али дугим навикавањем на исту, прелази се постепено у вољну