Učitelj

415

Емпириске науке почивају или на испитивању природе или на изучавању историје, и потоме су оне или природне или историске науке. Пошто све емпириске науке једној или другој области припадају, то онда то исто мора ће да важи и за Пвихологију, у колико је она сама наука искуства. Но одма се види да није тако; јер епириска Пепхологија никако није знала, каква је она наука.'). Делимице се урачунавала у природне науке, покушавајући да се образује или у аналогији са физиком, при чему се користила појмовима тих наука, да би скроз схватила чињенице свести.

Али с друге стране пак, Психологија је покушавала да се образује као историјска наука, као учење о историји свести у индивидуалним и генералним облицима. Јасно је, да су оба начина изучавања нужна и дозвољена, пошто душа нема само једну природу, коју ми покушавамо да појмимо у аналогији са органском или елементарном природом, него душа има још и свој историјски живот, који се не може заменити питањима и правилима других наука. Било би сасма погрешно када би се помислило: е је само један од тих начина поступања тј. изучавања права Психологија, док се знаде, да је сваки од њих само један одломак Психологије, и чини да се схвати само половина |тако рећи) појма о, души. Но још много мање је допуштено, да се једна од тих форми осмели и другу да осуђује или одбацује; јер обе имају у себи само један начин схватања чињеница свести.

Но из овога се сад види, да се Психологија не може уврстити у ред нарочитих наука, које су или природне или историјске. Она је и у сагласности са својим положајем, који заузима према наукама ; јер се оне чињенице свести, које сачињавају првобитни садржај Психологије налазе у свима наукама, где се психолошка испитивања појављују. А овим се онда још и то објашњава, зашто Пеихологија и против свег свог емпириског базиса проучава чињенице свести, вшше но и која друга Филозофска наука.

Наравно, овде се кад-и-кад помисли да се Психологија колеби између историјских и природних наука. У осталом баш та средина и јесте нешто врло сумњиво. Мисли ли се да Психологија треба да буде ван Филозофије, то би онда она била само један конгломерат свакојаким сазнавањима других наука, што само за се није

Т). Примедба Ималн би да замеримо многим мислима ауторовим, а иарочито овој; но у допнијој расправи «о методима у Психологији“, покушаћемо да изнесемо историјски развитак те науке, и да, у колико нам је могуће, узгред докажемо веоснованост неких мисли у овој расправи. За сад само упућујемо читаоце на, неке књиге: У. Ууипа! : Рћизојоглеће Раџћојогте 3 издање... В. Васић: Стара и нова, Пепхологпја. Нови Сад. одштанпано из Матице.