Učitelj

575

У колико је Срет. Аџић по свом мишљењу о «ручном раду» од «ове горе лист» то за сада, краткоће ради, обраћам пажњу читалаца на «Орп. Напредак» број 76. год. УГ; и Писма о руч. раду «Отаџбина» св. 65. јер ћу ову ствар још једном морати да додирнем.

ш.

Веома је карактеристично за извесну категорију људи: које, кад човек одјури с једних врата, ето ти их на друга; отера ли их и са тих, ето ти их ина трећа. За њих се обично вели да су «енергични,» и што је главно: да имају истинског уверења у оно, што исповедају, да су свесни онога што хоће.... Карактерне особине великих и узвишених људи! Тако је нешто и са заступницима, «руч. рада.» Они су себи ставили на срце скроман поступак: да пађеничко човечанство избаве «ручни. радом» — па ма то било ма у ком облику. Кад су их потиснули пакосни људи» са оног тешког поља — економске привреде (под протекцијом школе), а они сад куд ће шта ће, него хајд опет — у школу. Дакле: оно исто што и пређе «само мало друкше.»

Сад се ставља «ручном раду» чисто «васпитна цељ,» другим речима, дат му је «педагошки правац.» Како то схватају заступшици «руч. рада» видећемо из неколико навода Аџићевих радова. Ја ћу између тих да изаберем најмеркатније, премда је тај покушај тежак, јер је он неслетствен у доцнијем извођењу закључака из тог рада, према којима изгледа, да су ти «циљеви,» у ствари врло разноврсни.»

«Цељ је ручном раду» (овог правца) да се руци да у васпитању и настави она важност, коју она има и доцније у животу (тако), и да се њено образовање не занемарује више, као што јето до сад чињено. Ученик се не спрема ни за какав одређени занат (тако!) нити за какво стручно рукодеље (врло добро!) него је главно да му руке постану окретне и уметне, те на тај начин(уу“