Učitelj

101

Исто што смо казали о реду, важи и за меру. Пошто васпитник није још разуман нити паметан, то он не може ни меру себи да одреди; дакле, морамо ми за њега ту меру да одређујемо, но само разумно и паметно и тада морамо при одредби сталви остати и не попуштати. Учинимо ли ми један изузетак, онда васпитник не појми, за што да не учинимо и други и трећи. Васпитник сматра уопште васпитачеве наредбе за самовољне, а не за неопходно нужне и за то им се нерадо и покорава. Не треба да се васпитач колеба, па се неће ни васпштник да колеба. Навикнемо ли га на умереност, онда му треба рећи. кад буде способан да то разуме: разуман и паметан човек је умерен. |

На прекомерност не смемо васпитника никад да навикнемо. већ га на против треба навикавати, да може и оскудицу да сноси. Не треба ово да се рђаво разуме па дете оставити вечито да оскудева. Нами је врло добро познато, да глад и жеђ проузрокују болове, а нарочито код деце, за то инегможе се од њих много да захтева, Но пошто дете треба да се васпита и за овај груб и окорео свет, — јер ми у напред не можемо да знамо. у какав ће положај оно да дође — за то се треба са њим тако да поступа, да се оно доцније у оскудици не осећа несретно. Овде су најбољи наши примери, па онда, паметне речи, да се паметан човек покорава без кукњаве ономе што мора да буде.

Шо се тиче каквоће хране, треба се држати што је могуће више природе, а избегавати сваку извештачону храну. Не смеју непци и нос да заповедају, већ разум п ум. Проста, хранљива домаћа храна, одговара најбоље цељи, јер она није тако случајно у паметном кућењу заведена, већ је последица многогодишњег искуства. Храна за децу треба да је таква, која одиста храни и крепи тело; треба да је различита, то јест, мењати је по могућству сваким даном, и најпосле , треба да је буде довољно.