Učitelj

О 9

старости, променама својих стања, као и према својему здрављу Ова разлика у суђењу најочитија је код утисака, који потичу из измењивања топлоте човечије и ваздуха, што га окружује. Дошав у Италију, Североземац се тужи на жегу, која је Талијану пријатна топлина; но зато докле први код своје куће облачи летње одело, дотле се други заогрће тамо бундом. У обојице је иста телесна топлота, а, различна, је само способност“ кожина за провођење топлоте и осетљивост кожних живаца: но отуда постају различити утисци, а из ових опет и различите представе о топлоти и хладноћи, Исто је тако и у појединх људи према старости и снази њиховој: старац се тужи на хладноћу и сав се најежи кад се сети топлотних прилика, што их је некада са удобношћу подносио; он отуда изводи, да лета нису више тако топла као за његове младости, да зиме дуже трају него пређе, да се приметно осећа, како земља стари и и хлади се итд. Ми се смејемо старцу, ал' заборављамо, да сви ми подлежимо истој погрешци, јер при суђењу узимамо наше биће и наша стања за мерило, поступамо, дакле, мохом субјективно, у место да предмет објективно познамо, по његовом бићу и по његовим стањима. То се опажа и у обичајеној тврдњи: «ово је немогуће,» чиме човек хоће да каже, да његове снаге нису довољне за, нешто. Кад би рекао: «ја не могу ово,» можда би био ближе и истини, ал овакако би исказао своју пресуду онако, како је мислио. Служећи се првом пргсудом, он је већином и нехотице дрзак, јер истичг Фактичан а можда тек и измишљен недостатак свога бића, дакле своју слабост, за опште мерило, придевајући исте махне свима осталим људима, без обзира на њихову разноликост, којом немогуће постаје могуће.

Даљим развићем разума, човек је од субјективног суђења прешао ка објективноме: он је отпочео мерити.

Човек је поређивао просторност телеса са дужином своје стопале, ширином шаке, дебљином прста, дужином