Učitelj

598

финисали варош: «друштво слободних људи»; али ову политичку дефипицију допуњавали су овом другом која. је моралног карактера и коју су Платон и Аристотело позајмили од Питагоре: „друштво слободних људи и друштво пријатеља.» Тако су се општине средњег доба назавале «пријатељства»: Пријатељство Камбра, пријатељство Брпж, ит д. Видуће је пријатељство носило на себи карактер личног некористољубља и оданости међ пријатељима, то— ако су пријатељи били прожмани једном мишљу да су они чланови једног тела и да им је отаџбина матп којој сви Аугују, — какву ли кураж, какву ли моћ херојског самоодрицања, нису показивали орца! Такав бете узвишени циљ грчке педагогије. Философи, вели Босије са великим историјским умом, учаху да се жртвује лични интерес, па п сам живот, ради општег интереса и спаса државе; и они сматраху слогу у вароши, ту друштвену хармонију, као природни плод ове паставе.

Један сувремени философ, убеђен да је друштвени проблем у суштини морални проблем и да његово решење припада, нарочито васпитању. захтева да псто васпитање буде тако удешено, како би било у стању да код свију, „у колико би то могућа било. при толиким несугласпцама које се јављају услед компликовапости личних интореса, обнови ону бригу за узвишеним пштересом којом је била прожмана простота античких дупа и која би на тај начин разбуђивала оно што се може назвати друштвени дух. Друштво може бити као што треба да је само тако, ако ве његови чланови брину о добру других, у место да се старају једино о свом личном добру. То је идеал. чије остварење у држави треба да припреми васпитање. |

Такво васпитање може бити само оно, које би потпуно олговарало квалификацији „слободно“; којим би се човек ослобођавао егопстичног ропства, и којим би утврђивао везе људске и друштвене солидарности.