Učitelj

нији после тријесто-годишње војне; у целој западној Европи у револуциона времена. У таквим околностима, штетни утицај друштвеног живота на школу доводио је многе људе на миса) да школу треба усамити сасвим од друштва. Такву је мисао изнео Жан-Жак Русо. атако се изразио и Фихте. Но ови Философи нису узимали у обзир следеће: да независно од сваких спољних утицаја школске навике још више носе карактер дивљаштва грубости, у колико су деца усамљенија од друштва зрелих људи, јер дечија усамљеност ослабљава умекшавајући и облагорођавајући утицај просветних породица. С тога је врло неумесно да се деца одељавају од друштва, и да су лишена пријатног утицаја домаћег. У таквом случају школа, се налази између двеју крајности; а) за подржавање спољашњег реда стешњене и од утицаја старијих изоловане младежи, потребне су најстрожије мере, које педагогија дозвољава само као изузетак а не као опште правило, јер зна се на пр: каквој су суровој дисциплини потчињене корпорације Енглеских студената'); 6) баш и кад би се школској дисциплини у сличним случајевима и прохтело да утиче блажије, онда би бујна младеж показала све особине, које су својствене друштву нецивилизованих људи. Овакав пример видимо код пџутујућих ђака у ХУ и ХМГ веку. Но још лешши пример показују нам тако-звани „бурсаки» пређашњих руских Семинарија. Још и до данас сеу тамошњим Семинаријама сачувала жива предања, како су богослови «во времл оно» обијали механе и дућане, тукли грађане и заплашивали варошке покрајине. Ово су очигледне посљедице од рђаве дисциплине.')

У друштву, у коме ниво умног прогреса не представља осетне прелазе, у коме се образовање и остала.

1 ; ~ ; ) Види «Собранје педагогическихђ сочиненши К. Д. Ушинскаго, стр. 34—415.»