Učitelj
690
упути кући по заборављену ствар. Та непријатност поповног идење. и долажења јесте најприроднија казна, непажљивости. 5. Један од мојих поштованих пријатеља учитељ из В Г. причао ми је овај случај:
«У В. Г. беше подигнута нова школа. Иза школе беше згодан заклон за децу напуштенију. Ту изнајпре њих неколико ископали беху јамице за мокрење. Остали ђаци угледају се на њих и тако многи од ђака почну мовкрити сваки у своју јаму. Није их од тога могла одучити ни казна, ни савети, нити су учитељи томе могли стати на. пут. Та рђава навика продужавала се прилично времена.
«Једне недеље пођем ја из цркве и пошто пустим ђаке, учиним се да хоћу у другу улицу, па кад их заварам, сакријем се за ћошак од школе. Ето ти њих десетак — све моји ђаци — па стадоше да мокре у јаме. Ја излетим иза ћошка па повичем;
— Стој, купите !
— Молимо. господине, нећемо никад више!
—- Купите !
— Немамо чиме!
— Купите рукама !
— Молимо, господине, погано је!
— Баш за то што је погано не сме да стоји уза школу. Одмах кушште у прегршти и новите у нужник. Тако! И када су постругали и мокру земљу и однели у нужник, онда сам их пустио кући.
«Та се њихова брука рашчула по свој школи и од онда није било мокрења за школом».
6. Јоца је био врло немирно дете. Једнога дана оставио сам га у школи у затвору. Докле сам ја седио у канцеларији, Јоца се помокрио у школи.
То је одиста претерана поквареност. Кад ми је послужитељ јавио, ја сам ушао мирно у школу и запитао га: