Učitelj

302

лект као национални језик, не значи ни више ни мање него се одрећи "|, нације. Наши филолози. почевши од «творца српског језика,» толико су се предавали истраживању закона и правила у «правом српском језику,» да су заборавили на све остале обавезе према свом на- · роду. Њихов «прави српски језик» знатно нас је одродио и отежао национално васпитање. Наш је народ, а нарочито у Шумадији, врло осетљив према, језику. Њему је Шоп, Бугарин, Гога, па чак и друга вера онај који не говори српски баш онако како он говори. Новачење п продуцирање у језику прешло је скоро у манију. Ово је нарочито било у јеку пре неколико година. Нисте смели слободно зуба помолити, а још мање што написати од ватрсних поборника «правог српског језика.» За вратом вам је увек стајао по један намрштени поборник са речима: «то не ваља," «то није чисто срг- . ски,» «ти не знаш српски» итд. Ова болест ширила се _ све дање и даље, док није захватила и општинске ћате, који још и данас раде на «правом српском језику,» пишући: ну, ћа, опћина, свећеник итд. — Бугари су у овом погледу били паметнији од нас. Било то из претераног, али свакојако паметног шовинизма, било то из правилног појимања националног језика, тек они називају бугарским језиком и онај којим говори Српски Народ у Македонији, Ст. Србији, па чак и у Србији до Мораве.

Оно, ште је требало да нам послужи као најзгодније средство на раду око уједињења, постало је сметња. Међутим услови су у том погледу за нас много повољнији него за друге народе. У нас нема таквих разика у језику, да Србин из једне области не може разумети свога брата из друге области. У Француској, Немачкој и другим великим државама, такве су разлике, да један из једног краја ни у колико не разуме другог из другог краја.