Učitelj

ОПТЕРЕЋЕНОСТ ДЈЕЦЕ НАСТАВОМ, (Д-р. Фридрих Сахсе),

(СВРШЕТАК).

— ен —

Још се врло радо обзиремо на историски развитак дисциплине основне школе; назтава страда још под жилавим утицајем давно изчезлих очигледних и одношаја. То је, што школама садашњости натоварује лопту терета, коју оне без изузетка собом ваљају и која не само да изискује од њих бескорикно знатно вријеме, него и духовну снагу ученика сломије већ у добу његозог првог развитка. Ако школа треба да образује за живот, мора да полази и од образованости живота, који пулзира; она га пе смије да стави под јарам преживјелих очигледности и не смије дати, да јој се отежа рад научним градивима, који немају у садашњем духовном животу снагу, која гони и оплођава. Са неколико примјера расвијетлићу, куда циљам. Настава у религији и данас још долази до христове науке са старим завјетом, а главно тежиште полаже на ковање догматичких начела, као што изискаваху времена религијозне борбе. За то је и данас њено зредиште катихизис, који је изазван само потребом времена. Ако хоћемо да пробудимо одушевљење за свијетле науке библичног Хришћанства , које баш и одговарају вишем духовном гледишту, онда заиста нијесу потребна та околишења и блудње. Задаћа школе у овом погледу може бити само: образовање Хришћана с мислима и дјелима и то по педагошким начелима ; али се од ње не може захтјевати, да приправља поборнике Христове и будуће богослове. Она треба, дјеци да говори, као што би им сам Христос говорио о етичким и религлозним питањима једноставно и природно, па ипак да загријава срце за више мислене кругове и да управља вољу на духовне циљеве. Што у правцу човечијег духа по себи лежи, треба за то и дјецу задобити, али не смијемо на пут стављати препреке, при чијем удаљењу губе снагу и енергију, да циљ непромијењен задрже у очима. Учи ли дијете наставом религије, да пази на глас свог рођеног духа и да

у 21%