Učitelj

346

упоредо са осталим наукама; и ако се види у њеном поступном процесу усавршавања, узајамна заједница и за. висност њених принципа и метода од ошштих погледа и закона Философије, ипак јој се не може одрећи ути- | цај, који је она производила у разним временима на ток друштвена развитка и на основне погледе и методе нанаучна испитивања, других, сродних јој наука. Но поред тога, сам емпирски карактгр, који Педагогија има у себи, сметао је у извођењу њених научних принципа ; _ чинио је, те је за дуго тражила ослонца само у Философији, не умејући у себи да нађе сталне норме и методе, који би били позитивни и универзални. Ми нећемо да се упуштамо у детаљна разлагања, разних Фаза, што их је Педагогика преживела, добивајући сваким даном, својом итуђом помоћи, све одређеније законе, све већу и егзактнију научну вредност. Доста је да узгред напоменемо да и историја развитка ове дисциплине износи системски све методе наставе по којима се човечанство образовало и васпитало. Сама природа педагошке науке и природа предмета, којим се она искључиво бави, у толикој су мери компликоване, да не речемо замршене, да је готово немогуће било ставити је на чисто научни базис; јер наука, на коју се она требала да наслања; наука, која јој је морала за основ да послужи — а то је експериментална, Психологија — за њу, тада, не имађаше пресудне врелности. Шта више експериментална Психологија ни за саму себе није постојала; она је до скора била више сопекулативна наука, којом су се метафизичари користили. Кад се још к томе дода с једне стране педантека емпирија, а с друге једнострано теоретисање у изналажењу чисто научних метода, у извођењу педагошких закона, увидеће се, да. је све оно, што се у педатошкој науци непрестано мењало, да је све то као. природна последица потицало из самог предмета који

4: 5: