Učitelj

а

али ћете се ви сложити са мном у томе, да је она непотпуна према данашњим васпитним захтевима. Непотпуна је, јер сви знамо, у каквим приликама треба да је човек рођен, па да може постати ковач своје среће; као што знамо много њих који никад не постадоше ковачи своје среће. Овом народном изреком није обухва_ћен цео живот човечији, већ вреди за оно доба кад човек има довољно Физичке и моралне снаге.

Кад се у народу овако каже-могли бисмо се запитати: а ко су ковачи човеково несреће:

И једно и друго питање подједнако је тешко, и ма да је један одговор довољан за оба, опет не можемо _ одговорити а да не прегледамо све средине у којима

човек живи. — |

Биће вам познато, да се научници одавна, труде, да дознаду што о томе, са каквим се телесним и духовним тековинама човек рађа на свет. Поводом оваквих питања разно се одговарало Једни су тврдили: да је човен од:природе добар, а да од васпитања зависи какав ће бити у доцнијем животу; други су супрот овом тврђењу. говорили, да је човек од природе рбав а трећи су по некој срећној средини, тврдили: да човек од'природе није ни: добар ни рђав, ни да се васпитањем развијају особине и за добро и за зло.

· Напредовањем у овом правцу, ишло се даље, несавршенија начела замењивана су савршенијим; док се није изрекло начело, да човек рођењем наслђује душевне и физичке особине својих предака и да према томе деца нису ништа друго, но ресултат онога што су били,и што ву преживели њихови претци.

Данас са доказима велимо: да деца рођењем нису неисписани листови, но су пуна разноврсних клица, које ће доцнијим развијањем — васпитавањем — постати пле"_менита воћка или коров у врту човештва. :

По начелу о наслеђу, вели се: да деца у првом реду наслеђују особине својих родитеља, а у другом, особине