Učitelj

Т | 70 ГРАДСКА ОСНОВ. ШКОЛА И СЕОСКА

га ипак кљукамо својим мислима, и својим проматрањем. Деца добијају непрестано готове мисли, с том разликом, што су по старој школи добијали ва њих неразумљиве мисли, а по овој новој нешто налик на њихове мисли. То је калупљење мисли, а није изазивање и слободно развијање мисли и идеја.

Чувени природњак К. Фогт написао је једном приликом поучан чланак, како целокупно васпитање данашње меће омладини, као што оно мећу људи коњма на главу наочњаке, да не може гледати ни тамо, ни амо, већ куд хоће они, који их васпитавају. То значи, да се не да размишљању слободе, него му се напред одређује и правац и време. И оно, што се зове очигледно у данашњој настави, и оно не иде природним током, него се само упросте реченице, да их могу ученици лакше поновити. И што су реченице више упрешћене, и лепше удешене, тиме је и настава, по данашњем мишлењу, живља и природнија. А толико се већ понавља она изрека: да из спољнег света чула преносе знање у свест, да је већ човеку неугодно и споменути то. Па ипак се по томе принципу не ради. Ко би се искључно по томе принципу држао, изгледао би нам и чудан и смешан, јер смо ми у — тако да је назовемо — званичној Форми огрезли. Школски рад у јасној пољани, како га је Л. Толстој описао, изгледа нам као пародија на наше званично школовање. Али до год ко не дође, и не почне са свим са противног краја, не можемо се вратити са странпутице, и поћи путем, куда ваља ићи. И ево, и нехотице почели смо да осуђујемо данашњу наставу, што значи, овој основи да се не може урадити оно, што се жели.

У данашњој настави погрешка је:

1. Што је од основне школе створен универзитет, с том разликом, што су тамо велики ђаци с великим књигама, а овде мали ћаци с толико исто књига, само мањима. У место природе утиснута је детету књига у руке, те се мучи школа и довија, да начини од ђака слепца, а од књиге у најбољем случају, непоуздано вођу. Због те нагомиланости и претрпаности нема каде да се гледа, што је главно, него се хита, ко може вештије, пре и боље да накљука ђаке својим и туђим мислима. Што се сад зове читање с разумевањем у основ. школи, није ништа, друго, него речи и мисли учитељеве казане устима учениковим. Нема, изазивањем мисли, оних снажних упечатака, да се мисао зарони, удуби и да за увек остане у глави. А најснажније мисли изазива природа преко чула. Виче се у целом образованом свету на претовареност у школама, а нико нема смелости, да, и вупрот предрасуде и навике, одбије љуску од језгре, да одвоји оно, што је мање важно, од онога, што је више важно, те тиме да скине са школе сињи терет, и да јој тиме да полета.

Претовареност у школи доноси са собом нервозност, а из нервозности рађа се нестрпљење и хитња, убице школске. :