Učitelj

ШТА ПО КАКО ДА ЧИТАЈУ ДЕЦА 195

бушане“ требало затрпавати ма каквим питањима, и искати од њих ма какав одговор.) Но ово је и одвише. Сложити се с тим значило би одрицати сваку радозналост код деце: међу тим познато је каквим питањима пето-гтодишњи „трбушани“ често досађују, и стављају у бригу своје ближње.

И тако, као што се види, детиња литература је врло нужна. По томе писати са децу, врло је тежак посао. „Треба родити се, а не начинити се, дечјим писцем,“ вели Бјелински. Њему је потребна блага, љубазна, мирна, спокојна и младићски простодушна душа; ум узвишен и образован; поглед на разне појаве и ствари просвећенији; треба да има не само живо уображење него и живу поетску фантазију, која је способна преставити све одушевљено и радосно. За тим, треба да има највише љубави к деци, дубоко

знање потреба, особина и одблеска дечјег доба, — ето шта се тражи од дечјег писца. „Садашње васпитање може се дати само садашњим ФилосоФима<“ — вели Опенсер,:ј но како се дечји писац јавља у исто време и као

васпитач у знатној мери, то се од њега тражи да буде образован и мислилац. На свој посао он је дужан пазити као на свештено-служење, помишљајући да на њему лежи велика одговорност за будућност његових читалаца; и треба увек да има на уму да свака његова слика и свака ње-“ гова реч, морају бити строго промишљени и провејани да не би посејали и плеву у детињој души. Кад и одраслом човеку није лако стати против којекакве покварености у животу, то онда како може детиња. мека и гипка душа, детињи још неразвијен и критици још не навикнут ум, да се не пода упливу лажних идеја, и осећаја, која су често обучена у примамљиве слике.

Кад се од писца за децу тражи особита, пажљивост у опште у избегавању обманљивих утицаја који јако и лако утичу на младе читаоце, то код дечјих песника та пажљивост мора доћи до највећег свог степена, с тога, што се појезија сматра за особито важан васпитни циљ. Појезија, својим чудним, и ако по некад нејасним, сликама, својом Фантастичношћу, којом с неизмерном снагом увлачи у област човечјег духа, које су познате само творцу својом музикалношћу којом љуљушка слух и објашњава, непојмљиве и неприступачне одблеске живота. Поезија узвишава душу, утиче на осећање и уображење испуњујући их ватреном тугом за изгубљеним добром, или благородним гневом на зло; топлом љубављу у њеном потпуном смислу, или смејањем безбрижног весеља. Појезија је узвишена, и однос према њој мора бити узвишен и свети.

У самој ствари, у нашем раду такав однос дечјег пасца према свом послу и својој дужности било ви нешто необично и, на жалост, ретко. Већина наших дечјих писаца немају оног што Бјелински тражи од њих. а они се не рађају, него се после стварају такви. За децу прима се код нас сваки да пише. Мисли се да према ни једној литератури није лак однос писца, као према дечјој, а баш с њом, као што видимо, најтеже је радити.

1) Соч. Писарева. ч. 5. 2) Опенсерљ. «„Воспитанје умственое, наравственое и физическое».