Učitelj

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ УЧЕНИКА 55

травце, у којима се мора кретати сваки члан друштва. То су прописи који одређују права и дужности свакога члана. Оно што друштво оставља свакоме свом члану на слободно располагање, — то улази у оквир наших права ; а оно што сваки члан има да принесе у корист друштвену, то улази у круг наших дужности

Право је увек скопчано са дужностима п једно без другог не да се замислити, ако смо ради да будемо цивилни, 1. ј. да живимо у друштву, да будемо чланови његови. Право и дужност обележавају међе, којима ваља да се креће сваки члан друштва. Не може се ин једћа од ових међа прећи, а да се тиме не скрене с правца. Ићи право или радити право, — значи држати се у своме животу правца, који је обележен „дужношћу и правом. Отуда п речи: право и право имају у нас један пстп корен, а доследно томе п једно исто основно значење Ко не пде правцем, који је друштво обележило сагласно својим општим појмовима, тај ради на штету општег интереса. Он прелази границе свога права, а напушта „своје дужности; он кривуда на путу, који је друштво обележило, и с тога постаје кривац, Дакле, учинити кривицу звачи учинити вешто што (св пе слаже са општим појмовима, што штети општи интерес. Ове кр!вице повлаче за собом казне, којима је циљ да кривца врате на прави пут, а остале да на пстом задрже. |

Кривице се могу учинити двојако: хотимично и нехотично. Онај, · који је свесан пута којим му ваља ићи, који појима шта је дозвољено а шта не, шта му ваља чинити а од чега се клонити, па ради противно "томе, тежећи да себи корпсти на штету друштва, у нади да ће друштво обманути и казну избећи, — тај хотимично чини кривицу. Ко пак прекорачи границе под утицајем какве неодољиве силе или из незнања, без томпсли и тежње да себи користи а друштву штету нанесе, и без наде да друштво обмане пи казну избегне, — тај чини кривицу нехотично. Обе 'ове кривице казне се, али ве подједнако : прве се казне строжије, а друге блаже Ово има свога оправдања ; јер онај, који кривицу чиви хотимочно, даје мало наде на поправку, а много изгледа да ћеп даље смилаљено радити на штету друштва. На против, ко чини кривицу нехотично, каје “се, а ово је јемство да ће се у будуће чувати грешака п обмана. Сем тога друштво појима, да нехотично може грешити сваки члан, па п нај"евеснији п најчеститији, пос тога за овакве случајеве прописује блажије казне. С гледпшта савршеног морала, сви мџ грешимо, и зато баш што сви грешимо — ове се грешке и не казне. Џозитивни закони обухватају "само она дела, којих су чланови друштва у опште свесни или се претпоставља да могу бити свеспи. Законодавци као чланови истог друштва за које законе пишу, претпостављају увек: да нехотично може сваки грешити, алџ да хотимичних грешака не мора и не сме бити. Отуда долази по разашка у ступњевима кажњавања. Позитивни закони не прописују никакве казне противу оних, који не испуњавају хришћанске дужности вилшега реда, као што су: гладног нахранити, жедног напојити, нагог оде-

50%