Učitelj

808 НАСТАВА У ИСТОРИЈИ

триотски, као и онај, који се бори за отаџбину с пушком у руди. Слатко је за отаџбину умрети, али је још слађе за отаџбину живети и радом јој добро чинити. Благо човеку, који је својим трудом и својом мудрошћу доспео: у положај, да у њеа. зарађују рану н издржавање жиљаде душа! Оњ вреди за људски род визце, него победилам војвода жојм оставља на бојноме пољу тиљадама мртвиг. Његово име треба да је за углед дошнијим покољењима, као светли пример пожртвовања

Наставом у Историјп треба, дакле, упознати омладину са успоме-

нама п заслугама великих усталаза у раду, и евих прбелављених привредника, исто тако, као и са заслугама јунака на бојним пољима. Јер, ретко. усталаштво у раду пи доприношење ка општем добру, кад се за то још не тражи викаква ни награда велика ни одличија, псте је тако за ноштовање п угледање, као и пожртвовање у рату, – У осталом, модерној држави треба данас много више пожртвовања и оданости њених држављана, у дугом времену наоружанога мпра, са свима његовим теретима у разноврсним данцима, него што треба жртвовања у кратком добу катастрофе рата. С тога, дакле, на омладину треба, тако утецати наставом у Историји, да она почне осећати као патриотску дужност, да целог свог века дела, без парочите награде, не тражећи славе, свима својпм силама за опште добро, а за то има довољно прилика за свакога, у времену данашње развијене општинске самоуправе, разгранатих удружења, и т. Д. — “

Нарочито, ми Срби треба да норадимо свим силама, да развијемо у наше омладине вредноћу и пожртвовање за опште добро. — Жалостан је, али пстинити, факт, да се ми у опште не одљикујемо вредноћом и радљи– вошћу. У нас мало ко ради колико треба. Државно чиноввиштво, почев: од министра па до практнкашта, у свима струкама ради послове, тек да. се ради. Међу трговцима, занатлијама, сељацима ретки су, који се одају пословима с прпљежањем п похвалном вредноћом ; највише их раде као под морање, и једва чекају. да ее ослободе посла. Ко пажљиво почне да проучава Србе на нослу, мора највад увидети, да у нашем бићу има у приличној мери лености. Као да је било више узрока, услед чега је се могла у нас развити та штетна особина. Свакојако, наше поднебље, више хладно, није могло бити узрок лености Но, евакп је човек тром и лен као Физичко тело. Своју приредну тромост ми смо можда оснажили наслеђем турске лености. НИлодност земљишта чинила је, те је с мало труда зарађивано много. Народ је се угледао у нераду или на Турке, или на своје старешине, који су често уживали п беспосличили, као пи сами Турци. При ниском етупњу културе, политичке слободе иду на руку нераду, јер сваки ематра беспосличење и олако пословање својим правом. Све то, и још много што. друго, одводило нас још из одавна од непрекидне радљивости а изазивало је у нама леност, која нас данас осетно убија и уназађује. Међу тим, ми се готово ни мало не старамо, да ту штетну особину сузбијамо и искорењујемо, па да негујемо вредноћу, која,