Učitelj

ЖАН ЖАКРУСО 828 потребан добар васпштач, кеји ће им књигу омилити. Ученици основне школе треба да заволе књигу, те да се читањем доцније, и без учитеља, «сами усавршавају. Уџбеници убијају вољу за читање. Добре књиге за читање: ђачке читанке, песмарице, прпловетке отварају вољу, и дејствују

као и васпштачи Ако погледамо на нашу основну школу, ми ћемо видета, да баш у њој данас царује влада уџбеника Малп део наставника ради без њих. И ово шма својих узрока. Велпки део наших учитеља није потпуно спреман за васпштачки посао, а доста добар број спремних учитеља немарљив је према своме позиву, тражи лакоће, пзбегава самостално пспитивање у области васпитавања. Отуда и употреба уџбеншка у оволиком размеру. Овде долази да се згодно опоменемо Русовљевих речи: „ако је наставник способан онда му књига не смета а уџебник му је непотребан; ако је наставник неспособан тада му ни књига ншшта пе може помоћи“ | И ако је за живота свога Русо претрпео доста гоњења од попова и законитих представника државних као „безбожник“ п „јеретик“, ипак је он био поборник праве религије, а противнок Формализму. које сви данас у религији више поштује но сама идеја. Како је Русо схватао реигију и васпштавање у том правцу најбоље се види пз једне главе у „Емплу“, коју овде наводимо: „Сине мој, нека ти је душа у стању да желп како има Бога, па се о њему никад нећеш посумњати. Сувише, ма на коју страну да прпстанеш, опомени се, како праве религиозне дужности не зависе од човечанских установа ; како је праведно срце прави храм божанства, како је у свакој земљи суштина-закона у томе, да љубимо Бога више свега, а свога ближњега као себе сама; како нема нигде религије која би укидала законе морала; како ништа није тако суштаствено као што су онп; како је унутрашња религијска служба ирва таква дужност, п како без вере нема ни праве врлине. Бежпте од оних, који се изговарају да објашњавају природу, а сеју у срца људска жалосне доктрпне, у којих је њихов привидни скептицизам сто пута догматичнији и афирмативнији него одлучан тон противника њихових. Под високоумним изговором како су само они просвећени, нетинити, савесни, онп нас самодржавнички потчињавају под своје одлуке што на пола пресецају, па говоре како нам дају петинита светска начела, а овамо су то неразумљиве системе саграђене у машти њиховој. На послетку обарајући, рушећи и трпајући под ноге све што поштују људи, они одузимају паћеницима последњу утеху у јаду њиховом, силнима п богатима једину узду страсти њихових; чупају са дна срца оно чим их савест кори за кривицу, одакле извпре нада за врлину, па се опет хвале, да су добротворп рода људског! Никада, веле онп, није пстина штетна људима. И ја то меслим с њима заједно, н, по моме мњењу је то велики доказ, како није истина оно што они уче да јесте. — Добри мој младићу, буди искрен и истинит без охолости, знај бити и незналица; пећеш преварити ни себе ни другога. Ако те нега,

55%

к–