Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 647

то сматра за узор и савршенство. У суштини пак, рад васпитача је то исто што и рад мисионера, који ствара нове верске присталице, или рад научара, који ствара код људи нове погледе на свет и живот.

Примив се да врши извесну мисију, човек се мора одрећи не само од спољашњих угодности, већ — што је главно и што на прво место долави — и од свога унутрашњег ја, од сваком човеку обичне тежње, да се руководи својим личним осећањима и идејама, које с његовог личног гледишта могу изгледати и истините, али су са опште, апсолутне тачке гледишта лажне и за људско друштво шкодљиве. И ово самоодрицање треба да се огледа и на делу, јер за успех сваке мисије први је услов да се реч и дело не разилазе, да једно другом одговарају.

Да би видели какве је врсте 'самоодрицање и жртвовање нужно васпитачу, потребно је да пре свега одредимо: шта је васпитање. Гроф Л. Н. Толстој вели да се васпитање састоји у тежњи, да од васпитаника створимо човека онаквог, какав је васпитач. Он сматра да је то тиранија над децом и изјављује: „Право васпитања не постоји. Ја га не признајем, а исто тако не признаје га, није га никад признавала нити ће га икад признавати омладина што се васпитава, и увек ће се и свуда бунити против насиља васпитања.“ Пре свега, Толстој је погрешно дефинисао васпитање као стварање од детета човека „по свом образу и подобију,“ и онда су му и сви закључци погрешни. Истина је да има доста васпитача, који тако раде, т. ј. који раде да од деце створе људе какви су сами, али то долази од неразумевања васпитачког дела.

У хришћанском је васпитању главни руковођа не васпитач, већ онај апсолутни, за све обавезан идеал. Узор се тај остварује у идеалном човеку, како је насликан у речима: „Будите савршени, као што је ваш Небесни Отац савршен.“ Али у стварности не живи идеални човек, већ грађанин, т. ј. човек свог времена и своје средине. Тежњом да се лично усавршимо, да се приближимо „идеалном човеку,“ одређује се лични живот човеков; а тежњом да се постане идеални грађанин, одређује се живот човека у његовим односима према друштву. Очевидно је да идеал човека и идеал грађанина постоје независно од личности васпитачеве. Само пак васпитање не састоји се у подчињавању младог и слабог ја одраслом и снажном ја, већ у томе да се обоје потчине вишем идеалу.