Učitelj

ШТА СЕ СВЕ МОЖЕ УЧИНИТИ У школи о

вати речи за речи и при сећању једних сукцесивно ће следовати. и друге. Подесно је научити многе песме (нарочито народне, које “ деца врло радо читају), пословице, загонетке, које су у појетској форми исказане и ради слика лако се памте. Још, песме садрже осећања, која изазивљу речи, с којима су у вези, при репродукцији. Пебме се уче и декламовати т.ј. речи и осећања једновремено се манифестују

2. Поред учитељевог говора као углед служи читанка. Добра читанка доноси деци богаство језика. У многим школама, где се не познаје задаћа матер. језика, читање је учитељу одмарање, време које хоће комотно да проведе Отуда чим настане час ваде се читанке и чита се! Чита се монотоно, бесмислено, дакле механички. И зар онда може читање да потпомаже говор: Не. Кад би се имало у памети оно начело: да се ништа не чита што се не разуме, друкчије би се радило. Онда би учитељ прво с децом претресао садржину чланка, који је за читање, а ако природа предавања захтева изнео би објект очигледно пред децу и тиме би деца добила јаснији појам, те би, по начелу асоцијација, везао преставу од речи за преставу од ствари и тиме би се саме речи боље запамтиле. Објашњавањем читаначких чланака уводе се деца у мислену садржину чланка читаначког, а причањем истих од стране ученика веџбају се говорењу, а говор се једино веџбом и подражавањем учи. А како читанке садрже најодабранији материјал, то у овим местима треба из њих учиги доста на памет: песме, пословице, загонетке, басне и др.

Веома је велика добит по језик да се деци омили књига, како би и из школе кад изиђу често читали разне књиге да заволе читање — а читањем би се свикла не само да разумеју већ и да говоре књижевним језиком. |

3. И односно писања могу рећи заједно с Хердером; „писаљка оштри разум, развија идеје и исправља говор.“ А Жан Пол опет вели: „кад човек напише само један лист, то у њему већма побуђује нагон за образовање, но кад прочита целу књигу “ Заиста писање много помаже памћење речи, а и како не би, кад при том раду участвује цела личност човекова. При писању игра улогу и чуло вида и чуло такнућа. У нашим школама писање је право сироче. Њему се мала пажња поклања. По речима Келеровим „вештина у писменом изразу мисли најсигурније је мерило за то, да ли је се сходно обучавало у језику.“ Кад је тако важан тај део рада у настави језика, требало би да нам ни један дан не прође без писања, по оној класичкој изреци; „ни један