Učitelj

РАавви ово љЕ“. 908

тива ма у ком односу јачине у свести, воље пак да нема, чим само један мотив настаје» И како у опште да разликујемо овај случај једнога мотива од такога случаја, где је и други мотив ту, али тако слаб, да је унапред одлука у смислу првога мотива тако несумњива, као ла други никако и не постоји 2

Види се, да чим дамо себи рачуна о томе, да се разноликост вољних радњи оснива битно на разном броју и јачини вољних мотива, то да је немогућно ма где повући границу. На сваки начин да ћемо морати радњу, ма је подстакао и само један мотив, чим се тај мотив схвати од свести као узрок радње, сматрати исто тако вољном као и ону, код које су два или више мотива у свести. Јер не одлучује број мотива, но питање да ли је у опште постојао мотив или не.

На сваки начин да је по биће вољне радње од велике разлике, да ли је у ком датом случају дејствовао само један мотив или више њих. Где је више мотива ту је игбор, гле је један мотив избора нема. Радња се поводи за мотивом, јер нема снаге која би могла да вољу одлучи у другоме смислу. Па ипак нам ваља приметити, да се у пракси не може повући поуздана граница. Ми ни на себи често нећемо моћи сазнати, да ли је у ком даном случају дејствовао само један мотив или су ту били и други, али тако слаби да су већ унапред остали без икаква дејства. Према томе можемо прву назвати /едносмерно одређеном, а другу више омерно одређеном вољном делатношћу, или радњама нагонским и радњама хотимичним. Створом који без избора свом једином осећању следи, обладао је нагон. Где је пак више нагона, од којих најзад један превлађује, ту је радња изборно-вољна, хотимична.

Како се свугде сложено развија из простога, то морамо нагонске радње сматрати као примитивне облике

вољне делатности из којих се хотимичне радње развиле х с 55