Učitelj

О ДУШЕВНИМ БОЛЕСТИМА И ВАСПИТАЊУ ЛЕНА

напретка све би зачмало, све би пропало. Но опеке друге стране не треба затварати очи ни пред наличјем у цивилизације, - а умножавање душевно болесних јесте једна тавна страна тога наличја — већ баш треба отварати очи пред овим злом, па му енергично стајати на пут. А паметни васпитачи народни, сваки у свом кругу делања, могу много да учине и у овом погледу. Учитељи нека се труде, да им настава буде очигледна схватљива, разумљива, да децу не претрпавају излишним знањем и да их не преоптерећују и таквим мисаоним веџбама које још нису за њин мозак — па ће бити више правилније развијених мозгова, а мање неправилних и абнормних, и отуда више паметних а мање лудих. Нека се потруле те нек проуче дечију нарав и дечије склоности, па нек удесе дисциплину блажију одмеренију, човечнију, нека им у школи буде мање страха а више љубави — па ће бити међу људима мање огорчених раздражљиваца и пакосних смутљиваца, више паметних а мање лудих. — На тај начин сваки учитељ. сваки васпитач, може да се бори против овога зла, које незвано иде уз цивилизацију, и које свула у свету, па и код нас, сваким даном узима све више маха.

7. Остале болести могу такође бити повод душевном обољењу. Уз многе опште болести иду и јака можлана надражења, која изазивају по некад чак и бунцање, а бунцање — веле писци — и није ништа друго него кратко, пролазно лудило. Свака болест која је праћена јачом грозницом може непосредно изазвати лудило. Иза врућице нпр. може душевна болест остати стална, а тако исто може наступити лудило и после великих богиња, наступне грознице и запаљења плућа. Но добра је страна овде то, што се све ове врсте лудила лако лече, кад се лечење на време употреби и кад се паметно лечи.