Učitelj

+ 172 ЧИТАЊЕ У основној школи

и читају у опште мало. Ретки учитељи, који и писање придружују смеру доброга читања, знају да та деца и мало пишу.

Али није сувишан захтев од осн. школе да њени ђаци добро чилпају и да с тим својством изађу из ње. То мора бити један од њених главних задатака, једна од њених најлешпилх тежња.

Разуме све, њеним ђацима је ово (подвучено) потребно ради њихнога користовања писменошћу, било да хоће просто даље да се школују, било да се, са толико вештине у читању и даље кроз живот користе том благодати, том племенитом, неиспрпном, јефтином и пријатном погодбом за „самообразовање и лично у

савршавање“, за „ширење, јачање писмености у маси, – и не само зарад писмености већ и васпитавања душе и карактера.

Добро читање се озбиљно код нас ниу основној школи не негује.

Бива најобичније, да деца за једну годину своју читанку прочитају неколико пута, — и за то доста добро; сваку другу

књигу читаће свагда знатно лошије. То говорећи о средини, ни по најдаровитијим ни по најлошијим ђацима.

Школа дакле није постигла, да њени ђаци после читанке и сваку другу књигу читају добро, — да читају течно, по могућству и с разумевањем. А већином сва деца која би тако читала имају готову љубав и вољу према читању, према књизи. То је доиста један од највећих добитака за ону децу, која неће даље да се школују. Наша школа најпре да створи у деце ту вољу за читањем. Она то не чини. После школе, у оних који даље не уче, погорша и знање и читање и писање. И о том је већ писано. Од тих, који сврше основну — па и средњу — школу ретко који да — као одрастао — позна и заволи и црпе даре писмености. Врло често на једном грађанину или грађанци не можете познати да су прошли и средњу школу. Није ређи — ни ређа — ни онај, који сврши стручну школу, дође до какве професије, и са тога двога пусти да зарђа сва његова школска тековина, помоћу које готово сваки појединац у образованијих народа, иде до смрти унапред. Мало-ко да не познаје простога човека, на-

рочито сељака, који уме бар само да се поноси што је „школе учио,“ — или је потпуно заборавио читати и писата.

Разуме се, основ. школа је врло важна чињеница, којом се

уноси просвећеност у масу. А како она у нас врши то, није ни чудо, што је почели губити поверења у простоме народу.

Не може се овде расправљати како се идр. срествима, дакле

разним установама, предузећима приватним и државним продужује школин посао.