Učitelj

196 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

поменута и остављена за специјалну обраду. У четвртом делу говори се о васпиталиштима и васпитачима (стр. 220—288). На крају долази поговор (уместо предговора) на једној страни, садржај на четири стране и штампарске погрешке на једној страни. — Књига је штампана са проредом и то двојаким словима, крупнијим (цицеро), за главнија правила, и ситнијим (гармонд), за објашњења, Сем горе изложене поделе, књига је подељена. још на 70 параграфа, као ситнијих натписа, и 889 правила, као ситнијих чланчића.

Ја ћу овде претрести све део по део и свуда ћу казати јасно и отворено, без завијања и устезања, шта ми се допало а шта не. Осем тога, ја о озбиљном реферисању а о озбиљним књигама или бар таквима које то хоће да буду — имам особите назоре. Према тим назорима није довољно рећи да негде нешто не ваља, већ треба казати и зашто се мисли да не ваља — јер, баш ре ференлаово мишљење може бити погрешно, а то ће в: из његовог доказивања моћи видети. Да не бих и ја запао у погрешку, у коју данас запада страшно много референата, те да не бих изгледао више клеветник но критичар, ја ћу свуда гледати да своје мишљење или образложим или да га поткрепим мишљењем најпризнатијих аутора. |

А сад да пређем на посебно приказивање појединих делова.

» ж зе

О поговору мораћу прву реч да рекнем.

Он је на крају; али је потребно да о њему најпре говорим из тога разлога, што ће све остало излагање бити у неку руку као потврда онога што ћу рећи о поговору.

А то е ово:

Писац у поговору каже, да је своје дело радио по овим признатим ауторита: Вунту, Спенсеру, Хербарту, Коменскоме, Г. А. Линднеру, Мартигу, Дитесу, В. Бакићу. Цилеру, Песталоцију, Дистервегу, Пимајеру п др.

Као што се види, аутори нису поређани по азбучном реду. Према томе значи да су поређани према важности, коју им писац придаје, и према количини материјала, који је писац из њих узео. Из тога би следовало да је дело највише рађено по Вунту, па по Стенсеру, па по Хербарту и другима редом. И заиста, књига која је рађена 1895-те год, а у којој „педагошка псигологија“ заузима 142 стране, или скоро две трећине њене, — и право је да буде највише рађена по Бунту, који је данас највећи аутор сувремене психологије, а тако место и по Спенсеру, који је не само ве-