Učitelj

ВАСПИТАЊЕ У ЈЕЗУИТСКИМ КОЛЕГИЈАМА 219 стему и њену терминологију. Језуитизам има јака савезника у срцу човековом, које је од природе склоно на преступ закона, и на истраживање права и слободе

преступнику путем разних миротворних софизама. Језуита је, дакле, вазда било.

Разлика између језуита по имену и језуита по делу не стоји у самом поступању, већ у томе, што једни хоће свакога да убеде у логичност својих начела, а други не. Ескобар, шпански језуит, уверава, да „никад не греше они, који се ради добра циља користе злим средствима од природе, јер циљ даје раду његов карактер: од добра или рђава циља биће и рад добар или рђав!).. И сви остали језуити држе се мишљења: да се моралност цени само по циљу.

Правац пробабилизму одредио је Игњат Лојола својим „Изрекама“3), од којих ћу овде навести само три, те да се уверите о подозривости њихова карактера:

„Одабрана мудрост с мањом светињом кориснија је и виша од најређе светиње с мањом мудрошћу,“

„Једна унција светиње с пуним здрављем вреднија је за спасење душе, него највећа светиња с једном унцијом здравља.“

„Одбацивање сопствене воље вреди више од васкрсења мртвих“). |

С обзиром на интересе друштва Лојола је допустио користити се не само одабраном мудрошћу, него идругим, врло одабраним, али опасним срествима. У Уставу језуитском од 1540 налази се став, по коме „ђенерал реда има пуно право скинути одговорност за сваки смртан грех, јер циљ реда свако срество освећује.“

Подешавајући свој рад према изрекама Лојолиним, језуити су теоријом пробабилизма оправдали многе не-

1) Мике, Т. 478 8.

2) Изреке Лојолине прибране су у целину из његових списа и података, које дају његови биографи. Објавио их је 1808 г. у Мајнцу владика Јосиф Лудвик под насловом: „Зепепћае е: ећаја 5. |паш.

8) Надепрасћ, К!тећепсевећећће, ТУ, 497—499 8. 5. 1