Učitelj

256 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

ложим своје замерке на пишчев појам о души — за шта ге налазе подаци и на многим другим местима у књизи.

Појам о душа му је застарео, па и нешто више — он је метафазички. Новија психологија узима, да је — психолошка! — душа хи

потетични појам (као и појам о материји у физици), којим се обухватају сви свесни појави мислене стране човекове“), и да душа постаје и развија се; у писца је она, по застарелом схватању. од почетка готова и узрок животу, засебно биће, одвојено од представа. (тога она може „отпечаћене, (као Фотографија)“ слике (претставе) да „стави преда се и посматра“ их (етр. :00). Душа, по писцу, има и своје лице, па „кад представа преко неког чула уђе у свест“ (као да представе готове улећу у мозак), морају се неко извесно време задржати „пред лицем душе, док јој душа не одреди место, где ће је оставити на сахрану“ (стр 109.). Душа, по писцу, „човека вечито подстиче и нагони, те и нехотице жуди само за оним, и чини само оно што условљава и обезбеђује његов опстанак и развитак“ (стр. 18.); душа покреће „автоматске живце и мишиће дисања, крвотока, гутања и т. д.“, „од тренутка рођења па до тренутка смрти“ (етр, 18.), па чак и „при безвољним покретима душа надражује живце и покреће мишиће на рад“ (стр. 19). Она је „виша сила“ која „у мозгу пребива“ и која слику спољашњег предмета достављену мозгу „за себеприми и остави је на сахрану.“ „Мозак је требивалиште душино, где она станује и ради. док је год човеково тело у животу“ (етр. 84.. Та душа осећа телесне ударе спољашњега света, па чак има и својих тајних радња (стр. 87). Она је „унутрашњи господар нашег... умног бића, и она ради непрекидно на томе да развије и одржи не само своје лице у коме је, већ м друга њему равна лица (своју фелу)“ (етр. 163.). И тако даље.

Ето таква је душа у писца педагошког, који пише одељке о педагошкој иситологији, а у књизи коју ради на првом месту по Вунту пи Спенсеру!

Појам о представи му је такође погрешан. Новија психологија баш је оборила материјалистичко гледиште — које у осталом и дан-дањи деле још неки Физиолози. — да представе остављају у души отиске, налик на слике. ГРГредставе су појаве а не предмети; оне су онакве природе, од прилике, као 'и рукин покрет при некој радњи. И као што овде не остаје у руци сталан траг од изврше-

жу Душа је логички субјект ва унутрашње искуство, коме се поједине појаве тог искуства придају као предикати. (М Мипаћ, Рзусћојогле, Т, стр. 5, ди 11).