Učitelj

286 КЊИГЕ. и КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ

навио, утврђивати је на крају шипке (штвиИНсиз) са обојеним крајевима. Шипка је неки пут била мало дужа од хартије, те су јој крајеви вирили из завијутка. Ти су се крајеви звали согпца (ро: гови), и кадшто су украшавани, на пр. дугметима од слонове кости. Увијена књига личила је дакле, на ваљак; обе његове ивице т. зв. фгоп!ез, чинили су окрајци хартије. Ови су марљиво заравњени ножићем, а неки пут и лепо ишарани, као и у наших књига између корица. Хартија је натапана цедровим олајем, да би се сачувала од мољаца. Да се завијутак не би одмотавао, увезиват је врвцом, или је метат у перагаменов или кожни завој, па је по њему писана посвета особи, којој је аутор поједини егземплар шиљао. Често је тај џергамен премазиван каквом бојом, на пр. пурпурном.

Наслов је, као што рекосмо, писан у почетку завијутка; ну да би

се у завијеној књизи знао садржај, лепљен је на самом покрајку кајшић харије са називом, или је име књиге писато на листићу · који се звао расшт, и који се вешао о штбИНсиз. те је висио преко завијутка.

По овоме, што је речено, разумећемо стихове у једној Овидовој елегији. Песник шиље из прогонства једну књигу стихова у Рим, пуну јадања, али неће да му се та књига углади и украси по обичају, те јој овако вели:

„Иди, књиго, али неукрашена _ као што доликује књизи из:

гнаника. Нека те некраси пурпурни завој — та се боја не слаже са.

мојим јадима. Шека ти име не буде исписано црвеним мастилом, ни хартија натопљена цедровим олајем; нека ти на црном оквиру не буду бели вршчићи: такав накит нека срећне књиге краси, ти се сећај моје несреће. Нека ти крти пловућац не зглади ивице — буди разбарушена, као с расплетеним власима !“ :

_ Замислимо читаоца такве књиге! Он није превртао листове, као ми, него је, држећи завијутак у крилу, десном га руком одвијао, а левом отискивао прочитани део, или га опет увијао, те тако читао спис до прутића (24 штр сит— до корица), Књигу није морао да обрће, јер је била исписана само на једној страни. Писати и по другој страни није било практично, јер се текет пр љао при завијању књиге. Спис који је из превелике штедње пи-

ДЕ и по другој РАНИ звао се грчком речју орта ћодгатов. Хар тија исписана с једне стране употребљавала се по школама, да не

би ђачићи кварили чисту. С тога Хорације прориче својим стихо-

"вима: „Можда вас и то чека, да у својој а оонеј старости учите прво писмености дечаке у каквом удаљеном селу “