Učitelj

288 5 КЊИГЕ И КЊИЖНИЦЕ У СТАРОМ РИМУ

Аус, чиј је дућан био до храма мира Четршт рас!з). Марцијал, познати песник епиграма, помиње и Валеријана Полија Квинктија и Трифона. Последњи је издао и беседничке списе Квинтилијанове. Ти су књижари имали своје радње (означене називима издатих књита, а и другим натписима) не само у затвореним просторијама, већ и по колонадима и у пролазима. Књиге су држате по преградама, које су се звале гнезда (пиез). Џо таквим се дућанима искупљао свет и с пажњом разгледао литерарне новости — о њима се говорило, читало и критиковало. Осем тога књиге су излагате и око стубова по колонадама. Отуда вели Хорације: „Да буду осредњи, песницима не допуштају ни богови, ни људи, па ни стубови,“ Бргина којом су књижари обављали издавање књига нешто је већа, но што би је ми очекивали. Марцијал вели, да му либраријус за један час препише другу књигу, у којој је 540 стихова. То је невероват_ на брзина, и може се објаснити само страшном извежбаношћу писара и употребом врло многих скраћивања. Ако замислимо да 90 робова пишу диктандо ту другу књигу Марцијалову, и да пишу по 10 часова дневно, то су за дан могли израдити 200 примерака. |

И о ценама књига има очуваних података, из којих се види да сразмерно нису биле велике, кад се узме на ум да је издавање књига био ручни рад. О тринаестој књизи својих епиграма вели Марцијал: „Ту гомилу епиграма купићеш за 4 сестерце. Четири сестерце је много. Миогли би да коштају 3 сест., па би опет књижар Трифон ћарио“.

Четири сестерце, то је нешто више од 80 пара. Данас се истина плаћа не једна књига тих епиграма, већ свих 14 у Тајбнеровом јевтином издању око 2 дин., али је горња цена сразмерно доиста мала. Прва је књига Марцијалова коштала, 5 денара. (око 8 динара).

Из наведеног епиграма види се да су књижари зарађивали по више од 50 процената, јер Трифон би зарадио, да је и у пола цене продавао књигу. Ту знатну добит објашњава јелна околност, која нам ое сада чини веома чудновата. Књижар није давао писцу хонорара. Коме је каква књига пала шака, могао ју је преписивати колико је пута хтео, па преписе продавати. Ни у последње доба "није било у Римљана литерарне својине. Шта више, често се дешавало, да се неки спис, н. пр. школска предавања каквог беседника, изда и без знања дотичног човека, а он се у најбољем случају могао љутити, ако га је неко издао погрешно. Тако су учвници оратора Квинтилијана издали његова, предавања по својим

/