Učitelj

538. ; | МОЗАК И ДУША утисцима спољашњега света, стоји посреством првобитне хармоније универза у својим унутрашњим стањима у узајамном односу са свима осталим бићима, у најближем са онима, од којих се садржи тело, што јој. припада. Ова је претпоставка у току времена добила разне видове, Прво је Христијан Волф уклонио из ње смелу мисао о вези поједине душе са бескрајним универзом; првобитно прилагођивање представа и жудња у свести стањима властита тела чињаше му се до-

· вољно за све смерове. Касније је покушао Хербарт да нешто мистичну мисао о напред одређеној хармонији замени обликом узајамнога дејства, Код кога би се избегле и сувише механичке представе Декартове: он је замислио, да је монада душина покретна, тако да се она свагда може наћи на оном месту средишнога органа, где има да претрпи за постајање њезиних представа подесне измене. Али и ово недовољно мотивовано путовање је сасвим излишно, као што је Лоце приметио,

"ако души просто признамо подобност, да својим облицима представљања и чуствовања, који су њезином вла · ститом природом условљени, на унутрашњи начин осећа,

што се изван ње догађа.

Било коју од ових претпоставака да истакнемо, као да ниједној не бисмо могли ставити никакве сметње од стране нашега Физиологијског знања; — или кад би се икад какве сметње указале, то би се зацело · лако могле уклонити каквом погодном помотњом поставком. Исто је тако очевидно, да су и разне специјалне поставке, које се могу изнети о седишту душину, све једнако допуштене. Па и кад би ко хтео, да јој и ван. тела што јој припада нађе станиште, могао би то лако извести на основу напред одређене хармоније или непосредног узајамног осећаја унутрашњих стања. Шта више наше Физиологијско и психологијско искуство