Učitelj

972 ТРЕБА ЛИ И ЈЕВРЕЈИ ДА УЧЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

сма“, па се после продужи то кроз неколико часова. Моје пријатељске напомене и благе наредбе не помогоше ништа. Стрпљење издаде, нарочито, кад се почеше дешавати и нереди на часу кад се по 2—83 Јеврејчади згомилају око једног Српчета. да гледају у књигу. За то стегох. Један пут отерах Јеврејчад с часа, да одмах купе књиге па да се врате. Њих 2—8 купише, и вратише се у школу у маху, а други и не дођоше. Одмах сам помислио на „интервенцију“ родитеља ђачких, и нисам се преварио. Сутрадан позва ме к себи тадашњи управитељ г, 'Мијаило Јовановић, и саопштити ми, да су се жалили Јевреји, што ја натерујем Јеврејчад, да уче Словенски Језик. Услед тога разви се између мене и управитеља дебата о томе, да ли треба, да и Јеврејчад уче Словенски Језик, и да ли сам ја у праву, или грешим, што нагоним Јеврејчад, да и они купе Словенске Читанке. Ја сам бранио своје гледиште, како сам знао и умео, а г. Јовановић је заступао непрестано начело, да Јевреји не треба да уче Словенски Језик, па ми је се чак и чудио, што ја чиним то. Нисмо се погодили. Најзад ме је сгветовао г. Јовановић, да „баталим“ ту ствар за рад мира, напомињући ми, да се могу Јевреји жалити и министру. Па нека се жале, бар ће се тако рашчистити то питање, рекох, и растадосмо се.

После овог разговора ваљало је, да и у школи одржим свој углед. Једним енергичним кораком реших ствар, и Јеврејчад готово сва покуповаше књиге, а само не учини то никако неки Јаков Ароновић, син најбогатијег Јеврејина у Пироту. Целе године ме је лагао, да ће купити књигу данас — сутра, али сврши ТУ. разред, а не купи Словенску Читанку.

Више сам пута помишљао, за што су се овако опирали Јевреји куповини Словенске Читанке2 Да ли је у томе заиста била у питању „одбрана вере“ или је пре био у питању издатак у 50 пара динарских 2!

Питање о Словенском Језику у односу на Јеврејчад у ерпским основним школама није без значаја. У нас има Јевреја у Београду, у Крагујевцу, Шапцу, Смедереву, Пожаревцу, Нишу Пироту и Лесковцу, и свуда туда истиче се то питање, а мишљења су учитељска подељена о њему. С тога је и потребно, да се оно претресе овако јавно, тим пре, што министарство нема никаквог упуства за учитеље у том питању. Ја ћу покушати

овде, да расветлим то питање што боље, и да га најзад решим према оном гледишту, уз које буде више и јачих разлога.