Učitelj

104 РУСОВЉЕВА ПЕДАГОГИКА

стварима.') Јасно је, да се под првим, тако званим, васпитањем подразумевају само урођене способности, Физичне и психичне диспозиције, од којих васпитање, истина, зависи, али оне не улазе у сам појам васпитања. Под „васпитањем ствари“ или управо помоћу ствари, и под »васпитањем људи“ не може се ништа друго разумети, него искуство и дружење, који чине темељ нарочито за васпитну наставу, али само темељ, јер настава допуњава искуство и дружење. На тај начин, дакле, не можемо добити поуздана гледишта.

Философска педагогика разликује непосредно и посредно утицање на дух васпитаников, који теже за моралним образовањем. Само хотење и воља, која из њега произлази, подлеже етичној оцени; зато се при васпитању и обраћамо вољи, у којој производимо моралну вредност. Морална воља васпитаникова је, дакле, циљ, а непосредно утицање на њу од стране одраслих зове се непосредно васпштање. Али има и посредног утицаја, посредног васимтања. Психологија нас учи, да свесно хотење не може бити без представа, него дапри том мора бити увек редова и група представа у сасвим одређеном међусобном односу, па да воља може свесно радити. Хотење је само савршенији облик жудње; код њега се само предпоставља, да се може и постићи оно, за чим се жуди, или оно, што се хоће. Даље, хотење стоји у непосредној вези со интересом, који се састоји у истицању неких представа, на најјаснију тачку свести, стоји, дакле, у веви с пажњом. Кад се, дакле, неке сасвим одређене представе појаве у свести, и тамо задрже у сасвим одређеним односима, кад се на тај начин изазову и развију одређени интереси, онда треба само један мален корак учинити, да се дође до хотења; па ако су једном редови и скупови представа дошли до таке снаге и стављени у покрет, ако су пробуђени и утврђени живи инте-

1) Ба бтр 2.