Učitelj

270 СТОГОДИШЊИЦА - ЈОВАНА ГАВРИЛОВИЋА

дранина дочекивао и на својим колима возао, докле год би се старац бавио у Београду.

У години 1872, после дугогодишње часне и ревносне службе, покојни Гавриловић стављен је у пенсију. Своје | непотпуно знање о животу и приликама нашега народа тада. је се постарао да попуни. Редовно, свакога лета путовао је по разним крајевима наше Отаџбине и разбирао је: о местима, људима и свему, што му се чинило да вреди знати. Не може бити да се том приликом није лично уверпо: колико је слабо раширена писменост у народу, и да долавећи у додир с лицима која раде у расаднику писмености није запазио њихов јадан материјални положај.

Када му се приближило вече живота , осетио је потребу да расположи са тековином, која се прикупила у дугом низу година штедљива живота. Њему су добро познате биле све гране државне службе и стање тих службеника, као и све просветне установе у земљи, па му се ипак мисао уставила на скромном школском раднику, који како у престоници, тако и у забаченом селу шири писменост и основе хришћанског морала. Тако је 9. новем. 1872 год. постао онај знаменити уговор између пок. Гавриловића и тадашњег министра, просвете, којим је покојник оставио око 250.000 динара на уређење Фонда, за пенсије учитељским удовицама и сирочадма.

Захвално своме узвишеном Добротвору, Учитељско Удружење подигло му је скроман споменик на Калемегдану и основало Фонд под његовим именом, за издавање књига патриотске садржине. То је само мали видљиви знак велике поште и захвалности коју дугује Учитељство славноме Србину, Јовану Гавриловићу. Далеко пак веће признање нови у свом срцу свако од нас при помисли на доброчинство, које се везује са именом његовим. Терет саме службе, скромна награда и пуно других неугодности, које су вечити наши пратиоци, немилице троше нашу животну снагу и не допуштају нам постарати се за пристојно