Učitelj

ЖЕНСКИЊЕ У УЧИТЕЉСКОЈ СЛУЖБИ 559

позива, у круг жене. Сам писац из свог искуства вели, да је свој позив увек сматрала, као привремени позив и да је било времена, када је свој учитељски позив сматрала, као неки тешки терет и само частољубље је гонило, да савесно врши своју дужност. Па кад се сравни дужност учитељице са дужностима матере, која се често много мучи, то су учитељице само неколико сати дневно заузете послом, а све остало време могу да посвете слатком нераду (досе фаг тшеп(е). Па за што учитељице не обожавају свој запста племенити позив, као што матере обожавају своју децу, и ако им ова ноћу кваре сан, а дању угодност. На то питање најлепше одговара ан Пол овим речима: „Као што се и над највишом планином високо лепрша орао, тако исто права љубав над дужношћу која се тешко врши“.

Кенски нерви су нежнији, по природи својој више се раздражују, него мушки, Ти се нерви заморним наукама, које падају у најважније доба женског живота, када треба да се жепско развије, још више напрежу. Ко је слободно и човекољубивим очима погледао учитељске кандидаткиње. нарочито за време испита, тај је са болом у души морао приметити, како услед папрезања све више нестаје руменило са младих лица, а место веселости настаје клонулост, нерасположење, раздраженост. Велики проценат девојака већ изнуреним или барем раздраженим нервима почиње свој тешки позив, који опет није ништа друго до стално, непрекидно напрезање нерви и мозга. Да ли је женски организам створеп за такав рад, или је њему више потребан телесни рад и кретање, казаће наука пре или после; практичан живот пак вели, да женски организам није за учитељску службу; међу учитељицама је врло велики број, које пате од нервозе. Учитељски позив је занимање, којем се женска природа упорно, само на рачун здравља, може да прилагоди.

На питање од каквих је последица узимање женскиња у учптељску службу са педагошког гледишта може се ово одговорити: где је развијено частољубље и љубав ка дужности у стању да савлада природни отпор против позива, који су неприлике наметнуле: женскињу, где услед навике наступа оданост ка занимању, где сеу низу година удружи и резигнација, ту педагошке последице нису неповољне, и ако нису знатне. Ко дубље и даље не гледа, тај ће наћи, да добра. учитељица може тако исто да, ради, као и добар учитељ. А како се осећа у своме позиву учитељица, коју не руководи частољубље и љубав ка дужности“ Така је учитељица сажалења достојна и најнесрећнији створ на свету ; такав је рад од рђавих последица по школу, али кривица није само до дотичне особе, него