Učitelj

334 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

се налазиле у правој сразмери благост и чврстина, створио би код деце неку пријатну слободу а ипак би их нагонио на послушност; вредност овака. аукторитета не да се проценити. Да би се успело у васпитању, апсолутно је нужно чврстина у карактеру; слабост у ма каквом она облику била, подстиче на непослушност. Занимљиво је посматрати колико тешкоћа ишчезавају пред човеком, у кога је чврст и одлучан карактер, и колико он налази око себе слободног поља за рад. Ја сам видила много породица, које су тако биле потчињене оцу или матери, да би могле послужити као веома леп пример како се олако потчињавају јаком карактеру личности у годинама и различних особина, кад се само ради по јасној и непроменљивој системи; но признајући потпуно уплив ове лепе особине, не треба ипак заборавити да би се ова чврстина у карактеру брзо претворила у осорљивост и суровост, кад је само не би нежност умеравала и кад је не би ублажавало мудро и праведно процењивање свачијих права. ·

Зар не би често овај аукторитет производио пре зло но добро, кад би само био испуњен самољубљем, напраситошћу, и кад би у њему било бар што год оног заповедничког понашања, што св тако додирује с тиранијом; Многи се веома често служе овим својим аукторитетом или га пак врше слабо и у раздражености, па тако дете више киње и кваре но што га _ придобијају на покорност. Каква бона, рецимо, заповеди детету да се не игра пером и мастилом, а оно продужава као да ништа није ни чуло; она тада понавља ту забрану гласом јачим и суровијим: ако продужите рећи ћу вашој матери и назниће вас. Дете се, може бити; смири за који тренутак; но како су му често понављане једне исте претње, то оно понова прилази столу и опет узима забрањене ствари. Бона се жали како је веома, тешко управљатв овом децом, а и не мисли да је она сама томе узрок. Она је требала рећи детету, благо и одлучно, да му забрањује играги се перима и мастилом, јер то не ваља чинити; а требала је и додати, ако је то потребно, да ће позвати његову матер, ако не буде послушно. Тада је неопходно вужно да претња буде извршена; им, као што смо већ раније рекли, кад дете види бону да иде по матер, оно ће се извесно покорити и обећати да више неће бити непослушно но то не би требало. да задржи бону да своју прву одлуку не изврши; ако си одустала од своје прве намере, она би требала да се спреми на нове тешкоће, јер би тим својим поступком дала. детету прилике да се и даље противи; кад смо већ једаред дали реч онда је више не можемо трзати.

Па и онда кад дете виче или ларма за ручком, није довољно рећи му да то није лепо и наређивати му, по више пута, да ћути. Боље је рећи му да ће бити отерано од стола или ће бити одведено у какву другу собу, ако се за пет минута (јер му треба дати времена да се умири) не умири; у поновљеном случају, место на се детету много прети, боље је отворено му казати чега ће бити лишено. и тога га лишити. “

Искуство нас учи да се аукторитет учвршћује пре радом него ли речима. Скоро је увек некорисно грдити. За оне који се баве васпитањем, веома је важно да говоре кад треба. Треба бити постојан у своме понашању, а благ и тих у својим поступцима, Вара се ко мисли да је ради дечијег васпитања потребпо много говорити и лармати; саветовања, јадиковања, похвале претње, све то врло често не води ни чему, док сталност у раду има сигурне успехе у дечијем карактеру. Узмимо један пример. Дете