Učitelj

АУКТОРИТЕТ И ПОКОРНОСТ ва не ЕВЕ Н А И

бе почиње љутити и јогунити изјутра при облачењу. Бона само продужава ову његову раздраженост и увећава ларму својим прекорима и опоменама, који У дечијем раздражењу не могу да, произведу никакво добро дејство. Боље би било да му ништа и не говори, већ да га за време доручка лиши чега пријатног, чиме су већ понуђена остала деца; само то треба вршити благо, објашњавајући му за што се то чини и не мучећи га прекорима, треба га уверити како нам је тешко што смо га казнили и како би му радо учинили што год што би му било пријатно, кад би он то само заслужио. Овакав рад имао би више успеха него ли сва саветовања. Па и онда, над се дете понаша боље но што му је обичај или кад над самим собом одржи какву победу, похвала. ће произвести на његов дух много трајнији и кориснији утисак, ако, место дагау истом тренутку похвалимо, улучимо много доцније какву прилику те му учинимо штогод, што би му било пријатно, па му објаснимо да то с тога чинимо и изјавимо му своје задовољство.

Потребно је вршити тачан надзор над својом децом; но он не треба да буде такав да се јако осећа. Циљ васпитања је да сачува децу од зла; али не да им се украте и навике, које су својствене њиховим годинама. Због тога морамо бити потпуно милостиви наспрам свију погрешака, што их врше више њихове године него ли они сами, и које ће време поправити. Треба да сачувамо своју строгост за важне прилике, за ствари које засежу у основна начела и у моралне навике.

Треба попуштати деци и њиховим навикама, које су својствене њиховим годинама, треба да се слажемо са њима у томе, како их не бисмо излагали некорисном и усиљеном уздржавању од навика без којих не могу бити; треба им допустити сва задовољства, која траже њихово доба, и треба да учинимо све, да буду што задовољнија. ЗЊивот, који има тако много горчина, треба да буде пријатан и ружичаст бар у свом првом добу, У својој зори; или бар васпитачи не треба својом небригом да спречавају природно развијање. . > | -

На први поглед могло би се рећи, да ми побијамо то своје мишљење тиме, што захтевамо да нам воље дечија буде потчињена још из најранијег детињства. Међутим, ово се мора постићи ако хоћемо да са успехом васпитамо и радимо на срећи своје деце.

Велики број људи сматра децу као играчку и потпуно се предаје дечијој ћуди. Кад прво детињство прође, они би хтели да се послуже строгошћу: но тада имају да се боре са махнама што их је створио тај рђав систем васпитања; а да су се израније послужили својим аукторигетом, они би и својој деци дали више слободе а били би и пријатнији спрам њиху времену, кад се њихов карактер стварао, им кад је било потребно да им улију веру у себе и своју љубав. Често се и најнежнији родитељи не старају да задобију поверење своје деце, они траже да их деца воле, да су им покорна, да их поштују; но то није доста; отац треба, да буде најбољи пријатељ својој деци и њихов најближи повереник; он треба да дели с њима њихова задовољства и њихове наде; радећи тако он ће над њима добити још већи аукторитет, но што га је пре тога имао, а овај ће му аукторитет помоћи у најкритичнијим тренуцима живота,

Ради васпитања деце треба прописити нека правила, н0 та правила морају бити што брижљивије израђена ; треба ретко кад заповедати, али треба настојавати да нас деца увек слушају. Нарочито треба пазити да свој