Učitelj

138 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

је једна строфа добро набубана, ученици па на другу строфу, итд. дотле докле не буде набубана цела књига.! =

Мисионар Женер, који је умро 1864 год, описује стање народног (образовања у Китају не у стара већ у ближа к нама времена. Из тога описа види се да су резулати учења у Китајаца испод сваке критике, чак и у другој половини овога века. „Прођу им године учења књига, а ученици (по речима Женера) ништа не разуму и не знају од онога што су научили. Ово учење и сада им се састоји у механичком памћењу звукова и нужних знакова за означавање извесног броја речи. Чак и међу народним учитељима њиховим само један од десет разуме смисао онога што чита

Тако је учење у Китајским народним школама сад; но, наравно, оно није било боље ни у старо време. Ове то постаје човеку пот-, пуно разумљиво, ако се узме на ум да начин писања у Китајаца није ишао даље од првог свог стадијума оним путем, по ком се развијала писменост у других народа. Китајско је писање заостало на оној Форми, каквом се код других старих народа само почело. Код њих и сад нема знакова којима се означавају поједини гласови, како сад практикују сви образовани народи. Код њих нема знакова којима се означавају поједини слогови, као што је тога било код старих становника долине око Еуфрата и Тигра. Њихови писмени знаци изражавају поједине речи. Знање сваког Китајца, готово с тачношћу, може бити измерено количином писмених знакова које он зна. Њихов последњи Лексикон има више од 40.000 разних знакова. Треба само помислити колико година најупорнијег труда треба Китајцу да би могао савладати ове знаке, и да би могао, макар и без разумевања, прочитати сваку књигу. :

У руском буквару има мање од 40 слова, и да се она науче треба око месец дана. Ако узмћмо да Китајци усвајају писмене знаке, с таком брзином као што их запамте наша деца, онда — по приближном рачуну — треба око 90 година непрекидног учења, да би Китајац, макар и механички, могао читати сваку књигу. Па кад је тако много труда и времена потребно само за учење писмених знакова, онда остаје Китајцу сасвим мало времена и моћи да може научити још каква знања сем писмености. Онда није ни чудо што само потпуно изучити писменост, умети просто прочитати сваку китајску књигу, недостижими је идеал за Китајца средње способности. Народна школа достиже само да упозна Китајца са врло

' «Историја Педагогије“ Шмита.

2 (Рлебоплате де редасовле,» Ј. Вивоп.