Učitelj

914 кљИЖЕВНОСТ

перспективних слика, и штампаних типова, као што су чинили наши калуђери и вештади-преписивачи пре Гутенберга, — зар је то теже нарочито онда, кад се деца цео месец дана приликом уводних вежбања по строго генетичном току вежбају у писању свију типских саставних делова појединих писмена, почињући са најлакшим па завршујући са најтежим.

Ми пресудно тврдимо: онај, који мисли, да је за 1—2 месеца уводних вежбања немогуће епремити и почетнике, да слободно могу руком изводити и најтежа рукописна писмена (као што је к), — тај пили то никад није ваљано покушавао, или о томе није никад ни мислио, или је на поблетку једно и друго чинио и о свему се тврдо убедио, али му не пристаје у рачун, да то отворене призна и по томе се управља. Зар после правилних уводних вежбања, да је детету теже написати и намучнији писмени знак к, него по Јовићевом методу напртати свињче или јато тица у перспективи; — и

Тако што може мислити и тврдити само онај, ко се заклео, да неће да мисли или да право говори.

Непобитни је и стручном науком и искуством утврђени акт, да се деца правилним уводним вежбањима у времену од 4—6 недеља, могу потпуно извештити, да без икакве тешкоће пишу не само најтеже типске састојке појединих писмена, већ и целокупна писмена, без разлике њина графФичног склопа. То. је узрок, да се можда 90% букварских писаца у стручном свету држе правила, да после свршених уводних вежбања не постоји никаква тешкоћа у писању, те да се азбучна писмена у првом делу буквара не смеју удешавати с обзиром на тешкоће графичне (тешкоће писања), већ на једино на тешкоде фонетичне (природа гласа, тешкоћа његова изговора, склоп нормалних речи и подесност њиних слика).

И кад је томе тако, онда је и други део г. Јовићеве Слотарице бесмислен плеоназам, један сувишни приперак уза стабло буквара, који слободно може да отпадне, те би на тај начин отпало и сувишно батргање око њега при настави а и сувишан трошак за сиромашне дечије родитеље.

Ну баш и онда, кад бисмо се и против свог осведочења, ставили на гледиште пишчево и узели да је овај део Словарице потребан на подупирач његова буквари, — чак и у том случају му оскудевају крупни дидактични услови. у :

При избору основних речи и при одређивању тока, којим оне у буквару иду једни за другом, има да се пази на ово:

а) Да су основне речи што краће особито прва и зшшто је више могуће из круга дечијег сазнања; |

6) Да у основној речи сме бити само један глас детету непознат, и то онај, с којим оно има да се упозна; 5

в) Да поједина писмена долазе редом по лакоћи изговарања њина

гласа (Фонетично начело); г) Да основна реч у свом прочељу садржи у себи онај глас, који се тим вежбањем има да апстракује, н. пр. за о — реч око, за у — реч

уво ит. п.

д) Да овај глас као представник («репревентант») у својој лекцији буде истакнут, било то јачим потезима било маснијом или каквом другом бојом. како се његов преглед не би губио у склопу осталих писмена и тим се отежало јасно схватање његове типске слике; 5