Učitelj

30 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

сали за поштене људе, безобразним цртежима и стиховима којима су они прљали зидове свуда, вређали су друштвена осећања и пристојности чак и у она груба времена. Комендијаши. саблажњивци, псовачи, наметљиве улизице, — ето како их назива један Салцбуршки сабор, оптужујући их за то, што они на очиглед свима лутају голи, спавају у пећинама, туку се по кафанама, време проводе у игри и са развратним девојкама, што непоштеним путем долазе до средстава за живот и често остају до старости у тој секти, тако да треба одбацити сваку наду на поправку њихову“.

Што се тиче бакханта, о њима, између осталога, налазимо боље сведочанство код Палмера. ;У нови, односно последњи стадијум свога развића — вели Палмер — ступају скитачки учитељи крајем ХТУ века, кад се појављује први пут име бакханта. Не изгубивши своју љубав к скитању и превари (они су, ко бајаги, били у Венериној гори, они знају све шта ће бити, умеју бајати човеку против сваког удара и ране, они знају молитву Св. Глигорија у којој је таква сила, да се мора опростити, и грешна душа ослобођава. се пакла, али само мора се за ту унапред платити једну круну, ит. д.) они сад више нису као некад у стара времена, студенти и поете, него се јављају у двојакој улози — маторих ђака и путујућих учитеља провизора (т. ј. учитељских помоћника). Они се сад не упућују к универзитетима и књажевским дворовима, него у градске школе. Где год нађу место ва млађега учитеља они се одмах примају, ма да њихова педагошка радња управљена је била поглавито на са свим малу децу, коју су они собом водили у скитњу, ко бајаги да их преведу у бољу школу и тамо да се с њима .анимају, а у самој ствари да помоћу њих купе милостињу«“. Па нису узалуд приче сувременика доносиле, како је овај или онај бакхант дошао на вешање за превару и крађу.

Ови летећи учитељо-ученици и сами нису крили своје мане. „Један од њих оставио је своју исповест написану у стиховима. Ево неколико навода из те исповести:

»Груди моје пробијају стреле девојачке лепоте, и кога не могу загрлити рукама, тога грлим макар срцем“.

„Нема ништа теже него ићи против природе, и, гледајући у девојку, чувати чистоту мисли. Ми смо младићи, и нисмо у стању сачувати строги закон и подчинити му своје младићско телос.

„По другој тачци ја морам згрешити у игри. Ма да ме она оставља без трагова на телу, ну дрхтећи телом, ја кипим душевним жаром, у чијој се прашини рађају најбољи стихови“.