Učitelj

112 КЊИЖЕВНОСТ

и, е, где писац између новог писмена и самогласника, која бб б њим има да, споји, ставља па десетак тачака за знак да дете први глас има «затезати» (како би г. Јовић рекао) па тек после тога «затезања» спојити га с другим главом. Томе «затезању» може бити места код анализе, али код синтезе је не само неоправдана већ скроз погрешна радња. Тим постунком се враћамо за читаво столеће у назадак кад је владао правац спнте-“ тичног сглашавања, чији су представници Оливије и Стеофани.

Начело поступности а и потреба прегледности штива као е јасноћа његових писмених облика изискују, да се слогови, . речи, као и целе реченице не бркају и не замршују споредностима, као што су знаци интерпукције, који с потребом што лакшег шчитавања у првом делу буквара немају никакве везе. И збиља, шта ће расправни знаци код првих вежбаља у шчитавању 7 Ваљда за то, да деца читајући не би уједно спајала разне речи и реченице; Ну од таке хитрине не требамо се толико плашити, и то тим мање, што се речи обично пишу подаље једна од друге. Или, зар грађа није прегледнија кад се речи и реченице пишу једна испод друге. Ове запете могле су дакле изостати са свим из овог дела буквара и то тим пре, што су већином Фалично постављене т.ј. на крају реченица, па чак и на крају самих чланака, где је место тачкама. То пето важи по за оне спојне везице између слогова, којих је тушта и тма. Тим се деца вежбају да пишу те везице у сред врста њина текста, чега у практици нема, чиме се деца заводе у лажну праксу, од које ће се после с муком одучавати "

У целом првом делу буквара, који је намењен вежбањима с малим писменима унете су у маси особне именице, а у понеким су готово, изузетно, само оне и једина грађа. Ово је пак врло погрешно, јер према правилима. срп. језика особне именице нарочито оне које показују имена лица нишу се великим писменима. Ну то је у одсудној супротности и са педагошко-дидактичним захтевима, јер у настави није допуштено васпитанике вежбати у погрешној и чеистинитој пракеи, да би се деца могла после од те рђаве практике одвикавати. «Наука је једна мука», вели једна наша народна пословица, а «одука две».

Што се тиче избора речи које су узете као градиво у првом делу г. Јовићева буквара, рекли смо напред да је био доста срећан, али ипак су му се поткрале у реченицама врло бесмислене фразе, да не рекнемо ачења, «јева јео», «пола воља», «пало вало», «чека сека лека», «ката куса купуса», «крпачи крпе» (нов еснаф |), «трчи срна око трна». (чудан Факт! каква ли је то вртоглавица снашла бедну срну, те се врти и то баш око: трна! 2!) «јеж се јежи», «пуж је жив», «жар је жут»(!) «косир није сир» (Е!...), «коров није ров“, (кокош није кош», «кожар није жар", «катић није тић», «ћелав није лав», (косач нвје сач», (корак није рак» (Па то нико и не вели), «људи се не јеже».... (А зар се- људи збиља никад не најежег) Да наставимо даље. «Из гроца црна крвца врца». (Баш естетична и етична поука безазленом детету! — па још кад се узме да је крвца «црна»!) Нето послушајте ви ове научне истине из г. Јовићевог буквађа:

Срна хрта не гони, Хлебац децу не једе. (Хвала Богу; сад бедна дечица могу бити спокојна) ;