Učitelj

_ДОБРИЛОВСКИ УЧИТЕЉ 529 —- А гле, господин Иве, кад ви дођостед пита она као бајаги изненађена. ' Сад, тек што уђох, госпођо ! — Е, лепо, лепо, кад сте се сетили. Нема вас одавно!.. Па изволте мало код нас, свратићете ваљада. — Хвала, хвала, госпођо!

«

— Нема ту хвала!..: Нема Бога ми, него изволите!,. Дафина, Дафина, дете моје, ево господин Ива дошо. Изволите господин Иво, само напред. — Ако нећете доћи нама, умеша се газда Теша, као код људи од телегенције, ја код кога, ћете 7 — И тако, овамо онамо, салете га, те он и преко воље попусти.

Најгоре га је једило то, што са њима није имао шта разговарати. Он није могао управо ни доћи до речи, јер ту одмах Макрена почне о спреми своје Дафине, како ју је спремила да се не стиди ни једне из вароши. Онда се настави ређати сав спрем. Што Макрена изостави, то ДаФина допуни. Веселом Иви бучи глава од великог ин_ вентара, кога је и сам већ напамет знао, јер га је толико пута слушао. Макрена не заборави, споменути како уз Дафину спремају 1008 и машину. Како има златне руке, и како ће онај сретан бити ко је узме. Како није рада само да је даје у сеоску кућу. По некад и газда Теша метне столицу на врата дућанска па дође међу њих. Слуша шта Макрена и Дафина говоре, клима главом одобравајући и по кад што пропусти кроз зубе.

— Јес", јес'!... За тим погледа кроз прозорче У луг ћан, да не иде каква снаша са торбом пшенице, да је да за кануру вунице.

Ива седи као на иглама, једва чека да само умакне. На ева та причања њихова он је остао Равно МЕ ја фина му се није некако допадала. Да ли што много И да ли што се много бели и кинђури, да ли што је била много висока, или што је била мало разрока 2

Не, није ни једно од тога. Срце његово испуњавала,

је друга једна лепа и умиљата слика. И Дафина као да. је то погодила.