Učitelj

књижевност 658

Песмице су моралне и патриотске тенденције од најбољих и бољих наших песника. Мени се нарочито допала песма — птице на прозору од Змаја Ј. Јовановића, којом се хоће да развију осећања и према животињама на супрот материјалистичком гледишту у школи, који данас води поглавито рачуна само о штети и користи од појединих животиња, па се то у настави из познавања природе највише и истиче.

Од прича су лепе: племенито срце п спасен; прва, јер је у прилог оног што учи и наука Христова (прича о милостивом Самарјанину), а друга, јер је у духу народне мудрости: замат је златан. Истина, мало је незгодно изведена, јер је тек онда изашло да је занат добар, кад је рђаво друштво учинило своје (стр. 70 и 71). Тако се бар мени учинило.

Шрва је прича — рбав друг — доста неподесна: у њој се износе ружне ствари, рђаво друштво, често напити теча Спасојев, који доцкан дође кући са друштвом, па спрота Станица мора (још!) служити их пићем и кувати кафу (стр. 5).

Ко хоће децу на добро да упути, најбоље је да им добре примере износи. Друштво дечје не треба да је рђаво, а пдеално (на основу лектире) још мање сме такво бити; ја бих зато из дечјих књига исвључио рђаве другове, као што то и приређивачи „Споменка“ желе из реалног друштва. Зато и мислим да је ова прича прилично незгодна, (строжије посматрано) тим пре, што се у Њој говори о стварима и процедурама за децу из основне школе непознатим, а које за ученике средњих школа изгледају пре пи више смешне него поучне и занимљиве (етр. 14).

Издет у подрински округ, оборкнез Ранко Лазаревић пи Бранковина лепе су ствари и, може се рећи, без приговора, јер допуњују и проширују ученичко знање из светле прошлости српске. А исто су такви и чланци: видра пи канаринка, јер допуњују дечје искуство.

Реч о Друштву Краљ Дечански, загонетке и рачунски задатак могли су без штете и изостати, јер су ушли да се задовољи у нас општи принциш: Вишег АПеме; — супротан захтевима научне педагогике. А још би боље било да су их замениле лепе песмице или приче, јер све троје немају особите вредности.

Језик је у књижици леп; само би требало да приређивачи избегавају речи, које могу бити непознате и за одрасле, а пи на штету су чистоте језика, као што су: сала, рахатлук, џемати и вајда.

Ми налазимо да ова књижица заслужује препоруку, особито за ученичке књижнице основних школа, као и за поклањање о испитима. Кад се упореди са осталима, које су у нас у последње време изашле а имају исти циљ, и које су препоручене већ од Главног Просветног Савета и министарства просвете — онда је ово једна од многих тих, далеко боља у сваком погледу.

Љ. М. Протић