Učitelj

ДЕЧЈА ЛЕКТИРА 261

и поред све објективности што је естетичари траже од епске појезије, наше народне песме одају јаче или слабије изражено осећање народно. И кад је реч о витешким делима, стихови народне појезије показују нескривен понос народни, радост због победа, страховање од пораза или подсмешљивост слабости противничкој. Стихови народне појезије не причају догађаје хладним тоном безинтерееног посматрача: они кликћу у радости, дрхте од узбуђења, тепају од мила, јецају у тузи, проклињу, прете, ликују. Све то не бива у високим тоновима, већ се провлачи кроз стихове привидно скривено а у ствари и чувено и угледано. То даје највећу драж песмама, јер осећање песниково прелази на слушаоце и читаоце и одушевљава их. Па онда отиси, они лепи и сјајни описи народне појезије, где се прави уметнички укус јавља интуитивно, где слике излазе у најлешшем поретку, где речи хармонизирају са идејама а идеје са предметима, где је све тако наивно, тако просто а опет сјајно и богато. Многобројне Фигуре најбољег квалитета, песничке слике првога реда, богаство конкретних израза и умешан распоред њихов, све то чини народну појезију недостижно лепом. Народне песме немају сликовања, или је врло ретко и елучајно, али тиме је мисао. слободнија; њен се облик не мора стешњавати; сваки се део једне реченице развија до потребне мере. Тада није потребно узимати у помоћ излишне речи, нити се лишавати потребних. У састав реченице улазе само неопходни елементи, те да буде и тачна и ненакинђурена. Тако се постиже да један или два стиха искажу дубоку мисао, или обележе дирљив призор, за који би уметнички песник, ако није из породице великих талената, потрошио много речи. Узмите примера ради дивне стихове: Твоме ђогу и твоме јунаштву Свуд се броди, ђе гођ дођеш води или ону лепу слику:

Срдит Марко језди низ Косово Рони сузе низ јуначко лице