Učitelj

те

ХЕУРИСТИЧКИ МЕТОД у ПРЕДАВАЊУ РАЧУНА У

на послетку обилатији. Ну несрећа је у томе, што задатак, који "тражи неке особите досетке и лако схватање, у већини случајева потпуно збуни ученика, па не знајући с које стране да му приступи, мучи се, мислећи сасвим о нечем другом, а не о ономе што треба; при евршетку часа такав ученик даје учитељу или чист лист хартије, без једнога редића, јер није умео израчунати задатак; или ако је што и рачунао, то је онако на сумце без циља и смисла. Такав рад тешко да ће бити од користи његовом усавршавању, и мучно да ће тим путем научити да решава сличне задатке други пут. У извесним приликама, разуме се, неће бити од штете да се решавају чак и ребуси. Ну и у томе раду потредна је поступност, навика и школа, ако смо ради постићи какав успех. Не треба рачунати само на „наитије и задахнуће“. Спенсер, у своме спису о васпитању, вели: | „Један задатак, решен самостално, кориснији је од масе задатака, решених учитељевом помоћи.“ То је сушта истина. Тако је исто истина и обратно: Сто нерешених задатака штетнији су од једнога правилно решеног задатка. Ако дате ученику да разбија главу решавајући и такве задатке, које он није у стању решити, онда, знајте да од тога неће бити никакве користи. Интерее, који се пробуђује тешким задатком, одржава се у ученику дотле, док се нада да ће пронаћи прави пут за решење. Чим се изгуби та нада, или ако се не појави ни у самом почетку решавања, ученик пада у апатију и постаје потпуно равнодушан. Поуздање у себе, у своју умешност и своју моћ зида 6 на претходним опитима. Ако еу ти претходни опити бивали обично срећни, онда ученик смело приступа новом опиту, и свом снагом труди се да га реши. Ако пак већина претходних опита није уродила добрим плодом, онда ученик не сме приступити ни дотичном општу, јер нема поуздања да ће га решити; лишен је, дакле, уверења смелости и енергије, што и само по себи јако понижава шансе на успех. Из евега тога излази, да је најбоље давати ђацима, за самосталан рад такве послове, који не надмашују њихове моћи, не траже сувишно трајање, ни особите досетке, нити пак велико размишљање. Радећи успешно лаке радове ученици добију поуздање у себе и снаже своју вољу. Дајући им постепено и неприметно сложеније задатке, они ће се мало по мало извежбати тако, да ће и најтеже задатке решавати од миле шале. И само онда, ако ву ученици прошли кроз добру приправну школу, ако су стекли довољну резерву начина и навика, ако су научили мислити, да могу, истинским радом и трудом

решавати које год хоћете задатке — само је, понављамо, тада допуштено па чак и корисно задавати им и нарочите рачунске — затонетке. · Значи, да је то могуће само у старијим разредима — ни-