Učitelj

ПОИХОЛОШКА АНАЛИЗА | 0 се сваки човек појављује као потпуни објекат, онда се та потпуност преноси или тачније шири на оба елемента тога објекта — на материјални и на психички, којему ми предајемо по аналогији према себи самима, Отуда се у нама зачиње представа: 1.) о могућности нашег унутрашњег психичног стања, као и стања ван нас, у других објеката; 2.) о целини или спојености пеихичког елемента у других људи д)и отуда, напослетку, ми долазимо, по сили обратног распростирања предетава о другима на нас саме, до идеје о постојању потпуног пеихичког „ја“ у нама, као екупности наших психичких особива, која је скупност везана и спојена Физичким јединством нашег тела.

Синтетичка представа о пеихичној реалности показује се на тај начин као продукат сложеног процеса. Ми емо у стању да учинимо наше рушевне појаве објектима само посредним путем, преносећи их ван нас, У суштини излази да ми само у веома недовољној мери владамо способношћу самосталног унутрашњег објектисања наших псижичких стања. Онако исто, као што ми правимо спољашни свет објектом, удаљавајући из наше психике и преносећи ван нас извесна осећања и тим удаљавањем претварсјући их у самосталне објекте, исто тако ми се старамо да урадимо и са субјективним душевним процесима нашим. На пример. Ради тога да би представили себи наше мисли и осећаје као објекте, ми их преносимо у друге људе, удаљавамо их од нас и тиме им А карактер психичких објеката, које ми потом опет преносимо у себе.

Отуда потиче прва битна разлика између оба облика. О тивности — спољашње, материјалне и унутрашње - пеихичке. Прва је непосреднија, простија, друга је двогуба, сложена, двојно хипотетична и по томе већ никад не може достићи онај степен сталности и убедљивости, какав има за нас представа о материјалној реалности. Основна разлика лежи у непрекидности последње и прекидности прве. У самој ствари кад ми тврдимо да је материјална реалност или објективност независна од положаја у простору од нашег кретања и да остаје „стално, онда тиме ми изражавамо само Факт непрекидности свију момената материје у простору. Кад ми даље говоримо, да је објекат независан од времена, онда ми тиме исказујемо убеђење или веру у непрекидну везу свију Фаза каквог му драго објекта: ми смо уверени, да се постојање објеката не прекида ни на један тренутак. Даље, ми смо уверени да објекти постоје али не у односима према нама; то јест, да се наш престанак не прати престанком у њиховом постојању. Ми такођер држимо, да су објекти независни од оне појединачне Форме, коју представља објекат у датим околностима. Та УО КВИНТ материје или супстанције“