Učitelj

16

јенско-педагошког; пре него што уђемо у ово крупно државно пи школско пштање, допустите да узгред поменемо неке статистичке податке који ће помоћи да само главно питање буде што јасније.

1. Од 1834—1894 године има пуних 60 година. За то време, на столици српскога Министарства Просвете седело је равно 65 људи, 65 министара просвете! који су радили „на њеноме усавршавању како су који и како су кад умели, хтели, могли и знали. А од 1894 до 1 августа 1905, на истој столици изређало се равно 14 нових посленика, 14 просветних радника. А ове цифре показују и утврђују, да је у Србији, за 71 годину, њеном просветом управљало равно 79 људи, 79 просветних државника.

Сем тога, ова статистика показује да поједини министри просвете у нашој земљи нису састављали ни пуну годину дана интензивнога рада на ономе државном задатку којим се тежило да се и српски народ приближи културноме напредовању осталих просвећених народа на земљиној кугли. А ова краткоћа времена има својих рђавих и добрих. страна. Рђавих, што се заиста за неколико месеца не може Бог зна шта корисно урадити и реформисати; што је то _у исто време био веома погодан изговор за све оне, који о просвети пре доласка за министра нису никад ништа ни мислила као што на њу исто тако нису помшиљали.

кад су са њене узвишене столице Ссилазили......

Добрих пак страна од ове просветне министарске кратковремености има у томе, што поједини људи са реакционарним и застарелим погледима на просвету и народно просвећивање нису могли укочити Просветни точак и у тој га укочености чврсто држати неколико десетина година,

1 То не значи са свим разних људи са засебним презименом п пменом: Било их је који су се у два и три маха па ту столицу пели, се ње силазили ц опет папово на њу долазили, И ако је то тако било па и данас бива да један п исши човек више пута долази за шефа сриске просвете, ипак ја сматрам да су то сасвим разни људи са разним принципима, различним погледима на просвету п њене задатке. Сваки кабинет у Србији пмао је, пма и имаће своје засебне погледе на државне послове и државне дужности. Кад год је на пр. г. Павле Павловић поново улазио у неки кабинет кад министар просасте, он је требао да донесе нову и оољу памти са масом нових искустава о коренитим нросветним реформама. Са свим је друго питање да ли је то тако у нас по било или се ствар преокретала на штету наше просвете, НЕ –