Učitelj

87

народу и да му помогну и речју и делом2!... — Њих нигде нема; од њиховог рада ни трага нема. Докле ће тако и зашто је таког!.. И онда, кад је овако, зашто се у иронији са неким подсмехом из уста каквог образованог човека може често чути: „уча је да учи децу и народ а ми смо. пак позвани да радимо нешто друго“. Није баш тако. Ако је у истини оно, што они веле, онда, и ми имамо свој званичан позив само да учимо децу. А у колико стоји до нас да морално и материјално помажемо све, што је корисно, племенито, добро, у толико су и чланови осталих разних образованих друштава дужни да помажу, јер смо сви грађани једне државе са једнаким дужностима. Кад би сви сталежи из чиновничког кадра гледали само свој посао, онда, народ би ставили самом себи, да сам о себи мисли и да се сам за себе брине. Не би требало тако да буде...

Ближи и чешћи додир од стране учитеља с народом од великог је васпитког и научног утицаја по народ, само, кад би средина у којој се учитељ креће и дела била таква да разуме границе учтивости и слободног држања према учитељу и да грађани нису конзервативне природе, т.ј. да теже увек за напреднијим, рационалнијим радом и да теже у опште за срећнијим животом. Само у оваквим околностима учитељев рад уродио би корисним резултатом. Али, познато нам је а то доказују свакодневни примери, да учитељево дружење сеоски живаљ мало по мало злоупотребљује. Учитељ дочекује и такве призоре да га по неки „слободњак“ чак и на јавним местима а пред масом сакупљеног света и по раменима „потапше“ као знак „неограниченог поштовања“, или, да један другоме намигују као „леп знак пажње“ онога што учитељ прича, објашњава и доказује као корисну ствар...“ Али, без свега се овога може...

Држећи се строго начела истине и доброчинства учитељ врши своју дужност савесно, али „непажљива“ околина не тражи ни с које стране помоћ ма да она у велико греши што овако ради. Па онда, шта учитељу у овом случају остаје да ради» Не остаје му ништа друго него једном за увек да каже „Боже, опрости им, јер не знају шта раде“ па да се свега остави а само да гледа рад у школи; да се издвоји из таквог друштва, које нема у себи прогресивног |