Učitelj
679
мање више изостају од нормалних, а особито у мислима, осећањима и поступцима. Овакви се људи, узев у обзир ступањ њиховог душевног растројства, и зову нервно растројени, хипохондрици и др. Они обично доносе наслеђем од родитеља болести нервне и умноболне, и практичан лекар може по неким спољним знацима на њиховом телу да позна те наследне болести. Ова пак психопатичка болест у дечијем добу игра врло важну улогу, коју деца обично наслеђују, и нема сумње, да би се ове болести могле врло успешније спречавати, кад би учитељи и родитељи били тачније упознати са природом ових болести.
Врло често се дешава, да уплашену децу, која су или од куће побегла, или се негде сакрила, доводе после код лекара, или чак на клинику, јер се на крају крајева видело, да ово није тек шала с децом. Али много чешћи су случајеви, кад се деца плаше, или кад се деци причају страшне приче, или описује ноћни страх, тј. прича се деци оно, што у деци буди растројство и болести. Тако исто и усиљавање фантазије, која се у неким пределима појављује као нормална за сву децу, може да служи као симптом душевне ненормалности. С подозрењем морамо гледати и оно дете, које се нерадо дружи са својим друговима. То су најчешће кратка стварања, која су обуздана свемогућим фантазијама, која се у томе напослетку могу и да изгубе. Оваква деца обично су пуна невероватних прича: они који их слушају, апсолутно не могу да појме, на који су начин те приче могле да им дођу у главу. Даље, код психопатичке деце уједно с овим развијају се и примећују и други симптоми. Тако н. пр. она морају бити принуђена да се мимо своје воље — одрекну нечега, или против жеље своје да неку реч кажу и т. д. осим овога код оваке деце појављује се неке ексентричности и прерана умна зрелост. Тако се прича за једног младића, који се обесио и оставио записку овакву: „душу моју завештавам Русо-у; тело — земљи“. Шестогодишњи дечко усуђивао се да назове свога оца глупим, само зато што му је отац поласкао.
Г-ца Генри Сомерсет трудила се да у једном америчком листу докаже, да одрасли људи имају неверне преставе о дечијем мишљењу. За доказ овога она је оштампала причање једне шестогодишње девојчице о „упечатцима“ њеним односно одраслих. У овом причању девојчица потпуно објективно износи разлику између одраслих и деце у таквој форми, да морамо посумњати, да овде нема какве било мистификације, и да ову критику о људским страстима